Status Prvi

 

Enter
DIVNO UZALUD

Svaki tweet sanja retweet.

Divno uzalud.

Ovaj status @RoughMac napisao je na svom Facebook profilu dok je, što mu se oduvek sporadično, a sada često događalo, tugovao sa smeškom. Očajavajući što vreme naizgled sve brže prolazi, istovremeno je bio zahvalan Bogu na podarenom životu i osećanju neizmerne lepote.

Kad god bi pomislio da se uzalud i rodio, kajao bi se što je bogohulnik, premda ni čestit vernik nije bio. Iako mu se nije ostvario nijedan veliki san, živeo je zanimljivije nego što se iz ovih redova naslućuje. Imao je mnogo čega da se seća, a ponešto i da očekuje.

Istog dana, virtualna prijateljica postala mu je, tada izvesna, @BiancaMistake. Učinilo mu se da je, iz samotnog kreveta u kome je neoprostivo dugo boravio, usisan pod čudesno lepe Iguazú vodopade. Naizgled hipnotisan, a u stvari gotovo nezapamćeno blažen, dugo je gledao u njenu profile picture, znajući ono što, u tom trenutku, nikako nije mogao da zna.

“Ovu ću ja da otmem od muža!”, bio je siguran čim je u njenom relationship statusu spazio da je udata. Ne, nije voleo ljubavne trouglove, naprotiv, nego nikakav trougao tu nije ni video. @RoughMac je, u odnosu sa ženama, bio toliko zdrav da je svima izgledao nenormalno. Jedan čovek, recimo, nikada nije spoznao ljubav, drugi je, nasuprot, verovao u nemoguće – da partnera voli više nego sebe, treći je mislio da su ljubav i strast jedno te isto, četvrti je ljubavnice menjao češće nego gaće, peti je bio siguran da postoji samo jedna prava… @RoughMac je bio spoj svih tih muškaraca, plus samo svoj, što upravo odgovara igri koju je priroda osmislila. Ali, u trenutku udara groma zvanog @BiancaMistake, sveo se samo na takozvanu zaljubljenu budalu. Među njegovim nebrojenim kontroverznim stavovima bio je i odgovor na pitanje: “Verujete li u ljubav na prvi pogled?”, a glasio je: “Samo u takvu ljubav i verujem!”. Lingvističkim teorijama da se jezik ne uči, već da je urođen i da se, u određenom trenutku, samo aktivira, bilo je kompatibilno njegovo verovanje da se za života niko ne zaljubljuje, nego da tek prepoznaje osobu u koju je bio zaljubljen još pre rođenja.

Uključivši se u nekakvu Facebook grupu koja je podržavala borbu protiv pušenja, smesta je dodao comment: “Oduvek mi je bio bizaran kolektivni ritual ritmičnog stavljanja u usta zapaljenih štapića i njihovog vraćanja u razne smešne položaje”. Gotovo istog trenutka, @BiancaMistake je dopisala: “potpuno se slazem. igranje u zadimljenoj diskoteci podseca me na kardio trening u gasnoj komori”.

Od bilo koga, a naročito od @RoughMac-a, koji nije verovao ni u šta i istovremeno verovao u svašta, tumačeći gotovo sve u svoju korist (kako to obično rade advokati, što je i sâm bio), očekivalo bi se da na ovom mestu u radnju uvede jaku reč sudbina. Nije bilo tako. Pokušavao je da hladne glave analizira događaje za kakve je upravo izmišljen izraz “nije znao šta ga je snašlo”.

Stanje se pogoršalo već sutradan, kad je od najnovnije ljubavi svog života dobio, prethodnog dana pisanu, pozivnicu za event, na kojem je ona, iako profesionalna manekenka, trebalo da nastupi kao DJ. Odmah je pogledao ko je na Facebooku dostupan za chat. Naravno, tu je bila i @BiancaMistake. Brzoplet u postupcima, a temeljan u kajanju, kliknuo je na njeno ime i zapitao:

– Zoveš me na žurku? – na šta je ona takođe odmah odgovorila:

– pa da.

Nije greška u kucanju, već verna slika njihovih stilova: on je pisao gramatički detaljno, koristeći srpske slovne oznake, a ona, mnogo mlađa od njega, moderno (kako je – kažu, a nikad nisam proverio – pravilno u SMS i internet komunikaciji): malim slovima, bez ikakvih “kvačica” i sličnog.

– Pokušaću da dođem – naizgled je slagao, a uistinu oklevao. Malo je vremena imao za sređivanje utisaka, jer na njenom DJ nastupu trebalo je da se pojavi za nepunih dan i po.

Gitaristi njegovog benda, koji je postojao skoro od kad zna za sebe, bili su dva ekscentrična brata, prezimena Torbica, a zvana Torbaci. Jednom je sa svojim školskim drugom Draganom, starijim @Torbac_-om koji sada živi u Bostonu, hteo da jede u @McDonalds-u. Ovaj je, međutim, preferirao domaću “brzu hranu” te su se obreli kod dva kioska na Novom Beogradu. Jedan je bio prastari, crveni, i u njemu se, po rečima budućeg makrobiotičara, koji nije bio ljubitelj ni restorana, jela najbolja hrana u Beogradu. Drugi kiosk, odmah pored crvenog “legendarnog”, bio je moderan. @Torbac_ ga je prezrivo zaobišao, ne izbegavši da primeti da u njemu radi izuzetno privlačna devojka. Prilazeći rumenom sredovečnom čoveku u takođe rumenom kiosku, umesto da naruči hranu, munjevito se predomislio:

– Šta ćemo ovde, #Mackey? Služi muškarčina, a tamo dobra cica! – što su razgovetno čuli prodavci u oba kioska, postiđeni iz sasvim suprotnih razloga. Iz tih stopa, prešao je pred drugi kiosk i počeo da (setite se imena Led Zeppelin ili Iron Butterfly) nežno zvera u devojku.

– Uzmi ti šta hoćeš, #Mackey! Ja moram da razmislim – nastavio je mirno.

@RoughMac je, bez oklevanja, izabrao vešalicu sa ruskom salatom u kifli. Posle obeshrabrujuće dugog glasnog premišljanja, @Torbac_ se odlučio za tako kreativan i neočekivan zalogaj kao što je pljeskavica u lepinji. U skladu sa svojim uverenjem “Volim hamburgere ne zbog hamburgera, već zbog dodataka”, tražio je i sve postojeće priloge, tako da je sendvič naposletku izgledao nesavladivo.

– Au, majku mu, ovo ništa ne valja! Daj da probam tvoje – obratio se @RoughMac-u, pa pošto mu je ovaj to dozvolio, predložio je:

– ‘Ajd’ da se menjamo!

Kad je, razumljivo, bio odbijen, setio se nečeg što je uvek govorio i redovno zaboravljao:

– Nikad he treba birati, treba uzeti ono što je uzeo #Mackey.

Da li su Torbaci prava braća moglo je da se proveri nedugo zatim. Ovog puta, @RoughMac i Milan Torbica, mlađi brat i stoga zvani @TorbacJr, birali su kolače u grčkoj poslastičarnici Stellina. Opet je #Mac bio brz i precizan, naručujući “belog miša”.

– Šta ti je to? – pitao je @TorbacJr.

– Figura miša od bele čokolade, punjena slatkom pavlakom.

– Aaahaaa… Dobro… Izvinite, jesu li ovi kolači sa orasima? – upita prodavačicu.

– Ne, sa bademima su.

– A nije loše ni ovo sa puno voća… Rekoste, ovi su vam sa orasima?

– Sa bademima!

– Da, da… Znači, belog miša imamo… Ovaj, a šta ja da uzmem? #Mackey, imaš li ti neki predlog?

– Imam. “Belog miša”.

– Ništa… Daćete mi ovaj sa orasima.

– Sa bademima!!!

– Sa bademima, sa bademima…

Čim su nekako uspeli da izađu iz poslastičarnice, @TorbacJr upita @RoughMac-a:

– Mogu li da probam tog tvog “belog miša”, jeb’o te miš?

– Probaj.

– Mmmmm! ‘Ajd’ da se menjamo!

– Ni slučajno.

– Kad ja hoću da biram… Uvek treba uzeti ono što je uzeo #Mackey.

Sve ovo vam ispričah (tweet: izvinite ako nisam bio dosadan) jer je @RoughMac, u pogledu svog daljeg odnosa sa #Bianca-om, bio upravo u dilemama koje je teorija odavno označila kao Problem Belog miša imamo.

Šta je on imao?

Na Facebook je, kako je uvek govorio, zalutao. Uporno su ga zvale prijateljice, pa je, u novembru prethodne godine, otvorio nalog tek da njima ugodi. Na mrežu nije odlazio sve do svog rođendana, devetnaestog februara. Tada je pokušao da pronađe profil David Menham-a, Engleza sa kojim je u Beču šest meseci bio nerazdvojan prijatelj, a zatim nisu kontaktirali narednih sedamnaest godina. Jedini ponuđeni profil sa tim imenom na friend finderu bio je upravo David Menham kojeg je tražio. Razmenili su nekoliko kurtoaznih poruka u inboxu.

Prvog dana kada je zaista otišao na Facebook, gde se, ponovimo, obreo slučajno, postao je prijatelj sa lepoticom koju je voleo još pre svog, pa tako i pre njenog rođenja.

Lajkovao je jednu od bezbroj grupa, čiji član je slučajno bila i ona. Na njegov prvi komentar nadovezala se baš ta žena, laskavim “Potpuno se slažem”.

Pozvala ga je (istini za volju, cirkularnom porukom) na nešto što je on smatrao njenom žurkom. A svi prijatelji @RoughMac-a znaju da je za njega ceo život žurka – po mogućstvu prava, a po potrebi umišljena.

Nošen uraganom, u kojeg je, ni krivog ni dužnog, ugurao i @TorbacJr-a, na eventu se pojavio već oko osam uveče. Izuzmemo li suđenja, obično je kasnio bar sat-dva, a njegov drug, ako ne bi bio okrutno gonjen, uključujući i nadziranje prilikom tuširanja, brijanja i oblačenja, najmanje dva dana. Zauzeli su najbolji sto u skoro praznom klubu, naručili @Smirnoff i čekali. Suprotno svojoj usredsređenoj i istovremeno opuštenoj pojavi, naglašenoj odličnim italijanskim odelom, zbog koje su mnogi koji bi ga prvi put videli bili ubeđeni da je mafijaški boss, @RoughMac se, po običaju, smesta prepustio najglupljem i najinfantilnijem maštanju, dok je @TorbacJr, kao i uvek, nervozno gladio desnu obrvu i uznemireno pušio, boreći se sa haosom kreativnih i neobuzdanih misli, koje mu ni trena nisu davale mira.

– Izgleda da su stigli – diskretno reče #Mac, gledajući prema stepenicama koje su se spuštale u klub. Upotrebio je množinu jer je prepoznao #Bianca-inog muža, a nije bio siguran da su to oni iz dva razloga i zbog jedne želje bez osnova. Prvi razlog odnosio se na njihove godine, što je #Mac izrazio uzviknivši:

– Pa ovo su neka deca!

I zaista, muž, protivno svojoj gorostasnoj pojavi, izgledao je kao srednjoškolac, dok #Bianca-i niko ni približno ne bi dao dvadeset devet godina, koliko je trebalo da ima prema onome što je pisalo na njenom Facebook profilu.

Nalik Modesty Blaise, u crnoj rolki, helankama i kratkim čizmicama sa ravnim đonom, nenašminkana, bila je veoma lepa, ali bez imalo harizme. To je bio drugi razlog. Satima ranije #TorbacJr i #Mac proučavali su brda njenih fotografija na pomenutom profilu. Bilo da je hodala modnom pistom, pozirala naga ili u kupaćem kostimu, glumila sredovečnu damu ili šiparicu, parafrazirala scene iz čuvenih filmova… izgledala je neodoljivo i uvek toliko različito da je čak i #TorbacJr, večito sklon inovacijama, ali i najstrožiji kritičar koji se može zamisliti, uporno ponavljao: “ta moć transformacije…”, “ove slike su delo koje obavezuje”, “je li pokušavala da postane glumica, radila bi to kao od šale” i slično. Sada, dok je neuverljivo i pomalo uplašeno držala slušalice na levom uvu, a desnom rukom pomerala dugmad na miks pultu, podsećala ih je na njih same, kada su, još kao dečaci, svirali na igrankama.

Želja bez osnova bila je da se pojavi bez muža. U ovoj hrpi iznenađenja ta želja je potpuno nestala, što je #Mac-a dodatno zabrinulo. Da je imao hrabrosti da preduzme pravi korak, sve bi se još tada završilo i ovog romana ne bi ni bilo. Misao od koje je #Mac pobegao i pre nego što ju je definisao ticala se njegovog daljeg interesa za “dotičnu mladu damu”. Da ne okolišam, više ga nije zanimala uopšte!

Međutim, on se nikada, baš nikada, nije predavao niti odustajao, čime je sticao odobravanje pristalica takozvanog pozitivnog mišljenja i divljenje mnogobrojnih malodušnih ljudi, u isti mah potvrđujući se, pred sobom gotovo redovno, a pred prijateljima samo kad bi doživeo poraz, kao izuzetno uporna budala. I tako je, umesto da plati piće i netragom nestane, atletskim potezom izbegavši da ga #TorbacJr zaustavi, bez imalo takta prišao nevelikom DJ stageu i pružio ruku #Bianca-i da se upoznaju, uopšte ne konstatujući njenog muža i drugog DJ-a, očigledno vrlo bliskog mladom paru. Ona je reagovala još gore. Totalno se zbunivši, euforično im je objasnila:

– To je taj @RoughMac!

Kao naručeno da se #Mac vrati u, kako bi to draga pokojna Amy Winehouse rekla, losing game!

Prvi korak u toj igri bio je da se oseti uvređenim. Ni sâm ne mareći iz kojih razloga, očekivao je da #Bianca smesta zaboravi muža, prijatelje, čitav svet, a zašto ne i Univerzum, da bi se predala njemu i samo njemu. Umesto toga, ona se očigledno pokajala zbog svoje prethodne rečenice i vratila puštanju muzike. Kao da joj ni to nije bilo dovoljno, dala je #Mac-u lažnu nadu, rekavši:

– Doći ću kasnije do tebe da popričamo.

Vrativši se “kao popišan” do #TorbacJr-a, naš junak očajnički je nastojao da ovaj podrži njegove zablude (ako se zabludama može zvati ono u šta ni sâm ne veruješ), te ga, najblaže rečeno bespotrebno, upita:

– Kako ti izgleda?

#TorbacJr, snabdeven zastrašujućim iskustvom, inteligencijom, radoznalošću i sposobnošću zapažanja, neoprezno se ironično nasmeši, a zatim, dirnut donkihotovskom pojavom svog mentora i učenika, idola i obožavaoca, najbližeg prijatelja i najveće enigme, sasvim iskreno odgovori:

– Katastrofa!

Tužno je, ali sasvim prirodno, psiholozi kažu donekle i zdravo, pokušavati da samoobmanama pobegneš iz pozicije gubitnika. Stoga #Mac nastavi:

– Slažem se. Ali, muž me je gledao ubilačkim pogledom; nelogično je da to čini bez ikakvog razloga. Dobro, ko ne bi bio ljubomoran, pa i bezrazložno, zbog ovakve ribe? Ali, zašto me je tako gledao i njen kolega DJ?

– Zato što je i on trpa – odgovori #TorbacJr, prasnuvši u neobuzdani smeh.

Istog trenutka, i #Mac, neobično sposoban i vazda voljan da se smeje na sopstveni račun, zakikota se toliko iskreno i srdačno, da maločas zadobijene duboke rane počeše smesta da zaceljuju.

To mu nije smetalo da uprska i ostatak večeri. Zaskočio je jadnicu kad je pošla u toalet, pokušavajući da izgleda kul:

– Pa gde si već jednom za mojim stolom, renesansna ženo?

Formalno, bio je to jeftin trik da se manekenka ne hvali zbog lepote, već zbog ličnosti. Suštinski, međutim, #Mac je, na osnovu podataka koje je uzgredno o #Bianca-i sakupio, zaista verovao u to što je izgovorio. Nju je interesovalo bukvalno sve: književnost, muzika, bezbrojni sportovi, mistika i magija, Azija isto kao i Kalifornija, surfovanje netom, sve postojeće društvene mreže, informatika i nove tehnologije, psihologija… I o svemu tome znala je zapanjujuće mnogo. Proputovala je svetom, studirala, “DJ-isala”, provodila se po klubovima, nije propuštala nijedno alternativno umetničko okupljanje, naročito ne @ExitFestival, pri čemu je svoj posao radila vredno kao konj. Često nije imala novca, zbog čega je ponekad patila, ali se ni od koga nije grebala, iako ju je priroda obdarila beskrajnim mogućnostima da mnoge oguli do gole kože.

– Zašto renesansna? – naizgled se začudi #Bianca.

– Obično se kaže renesansni čovek, kad želiš da opišeš svestranog subjekta. Ako kažeš renesansna žena, misliš na prelepi objekat, model renesansnog umetnika. Za mene si ti renesansna žena, ali subjekat – objasni #Mac, opet potpuno iskreno, premda se nije lišio ni kolateralnog smisla svoje kontemplacije – pomodne podrške rodnoj ravnopravnosti. Očigledno je bio osuđen da sa #Bianca-om radi sve naopačke. Kad je trebalo da sluša mozak, koji bi mu otkrio jednostavnu istinu da se radi o ženi od krvi i mesa, sledio je srce, sklono da ga celog života drži u zabludi o postojanju idealnog. Sada je bilo obratno: na čelu ove per definitionem ženke pisalo je da je opčinjena macho tipovima, a #Mac se “mudro” trudio da se prikaže kao dobrica sa manjkom hormona. Zapazivši tadašnji @RoughMac-ov avatar na Facebooku, zacelo joj je imponovao njegov razbijački izgled, saglasno maštanju njenih najbližih drugarica (čemu se #Bianca smejala sa odobravanjem) da sve one “u stvari žele da se pojavi dasa koji će ih seksom prikucati za zid”. Stoga se sa velikom pouzdanošću može zaključiti da je bila razočarana njegovim pristupom.

Još više ga je iznenadilo i obeshrabrilo kad je uočio da joj njegovi komplimenti ništa ne znače, iz prostog razloga što je ona o sebi već imala ekstremno visoko mišljenje. Šta je ovo, ljudi – prelepa uspešna manekenka, kojoj se svi uvlače i dive, pa zbog toga misli da je i prepametna (kao da se uopšte može biti prelep i prepametan)? Noćna mora? Zona sumraka? Ne, Surovi Mače (tako ga je, u šali, zvao njegov drugar Foto Zec, a on njega, uzvraćajući na isti način: Zeče), ništa od toga. To se, jednostavno, zove život.

Nije stigao ni da razmisli u kom pravcu da se dalje kreće, kad ga je prekinula:

– OK. Sad idem. Stvarno moram da piškim.

Da stvar bude gora, rekla je to tako slobodno, mangupski i začikavajuće da #Mac nikako nije mogao da razluči da li ga ona to otkačuje ili se između njih stvara neka vrsta prisne veze.

#TorbacJr, gotovo nestvarno senzibilan i iritirajuće depresivan, često je govorio: “Muka mi je od toga” i “Od ovoga mi se povraća”, zbog čega mu je #Mac redovno savetovao da time gnjavi gastroenterologa, a ne svoje bližnje. Bilo je stoga očekivano #TorbacJr-ovo gađenje kad je #Mac ščepao #Bianca-u, koja se vraćala iz WC-a, gotovo joj iščupavši tanušnu ruku iz ramena, i privukao je do stola, želeći da se s njom fotografiše. Sada već namerno ponižavajući #Mac-a i deprimirajući #TorbacJr-a, odbila je, pokazujući mladež iznad usne (koji je bio neka vrsta njenog zaštitnog znaka) i tvrdeći da to herpes, pa, jel’ da, ne bi bilo profesionalno da se takva pojavi na fotografiji.

Mogao bih još da opisujem ovaj debakl, ali kome je to potrebno? #Mac-u, koji ne bi bio #Mac kad bi prestao da gnjavi analizama:

– Dobro, zar je moguće da joj to toliko smeta? Mnogo veće face od nje nikada nisu odbile da se sa mnom fotografišu.

– Misliš da je ona luda i da ne zna da bi ti to, koliko večeras, okačio na svoj Facebook profil? – retorički zapita #TorbacJr.

– Pa naravno. Zašto bih se inače slikao? – odgovori #Mac, što je najzad dovelo do rasterećenja u vidu nove runde lekovitog smeha.

Potpuno se opustivši, nisu ni primetili markantnog mladića pre nego što se stvorio kraj njihovog stola.

– Dobro veče, gospodo. Mogu li da vam se pridružim i platim vam piće? – upita sada već vesele drugare.

– A koji ćeš nam kurac ti? – odbrusi #Mac.

– Gospodine @RoughMac, zar ne želite da znate zašto smo vas pozvali i zašto ste večeras ovde?

Status Drugi

Ctrl + O

SLOBODNOM RUKOM CRTANI KRUG

Pre nego što se uloguješ, moraš dobro da je izguglaš.

– Savršeno mi je jasno zašto sam ovde – odgovori #Mac, čežnjivo bacivši pogled u pravcu miks pulta, koji se više nije video od igrača na prepunom podijumu. – Ne bih mogao da znam zašto ste me pozvali, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što me niste ni pozvali. I, uostalom, ko ste to vi?

– O, naravno, vi mislite da vas je pozvala #Bianca. Slažem se, ona je jedno divno stvorenje, prava lutka. Veoma se ljuti kada je neko tako posmatra, a bistra je i uvek primeti šta ko o njoj misli. Međutim, njena moć, čak i volja, veoma su ograničeni. Mi lako manipulišemo voljom, Orson Vels je bio ponajbolji među nama…

– Čekaj, burazeru, počeo si da sereš naširoko i bez ikakvog reda, a jasno sam ti stavio do znanja da nisi dobrodošao – prekide ga #Mac. Njegova ozbiljnost, bezrazložna nervoza i očigledna namera da udari pridošlicu već posle par uvodnih rečenica, iako se uvek klonio nasilja, a rado upoznavao sa svakim i energično upuštao u svakakve razgovore, zacelo su zaprepastili @TorbacJr-a. Ali, samo nakratko, jer se #Mac, opet neočekivano, srdačno nasmeja i šaljivo prekorevajućim tonom reče mladiću:

– Trebalo je da se uvrediš i odeš pre nego što si me zainteresovao.

E, ovo je već potpuno ličilo na njega, čak i nastavak obrta, u kojem je, umesto da izazove sasvim izvesnu i sumanutu tuču, prišao susednom stolu, ljubazno zamolio za slobodnu stolicu, koju je preneo i ponudio je neznancu. Na lepom, ali okrutnom mladićevom licu, koji se i sâm smešio, samo veoma pronicljivo oko primetilo bi da je njegova urođena i uvežbana čelična aura nakratko popustila.

– Zovem se Nikola Tesla – reče dok je sedao. Bog bi znao zašto se tako predstavio i zašto je, u tom trenutku, skenirao svaku promenu #Mac-ovih pokreta i izraza lica. Znajući da je, istovremeno, i sâm pomno proučavan, uzaludno se nadao da će njegova zbunjenost izostankom čuđenja kod njegovog glavnog sagovornika proći neopaženo.

– Dakle, Nikola, šta imaš da nam kažeš? – upita #Mac.

– Vidim da mi ne verujete da se zovem Nikola Tesla. Opravdano, premda ne bi bilo nemoguće – poče da objašnjava mladić. – U stvari, zovem se…

– Dečko. Zoveš se Dečko. Tako ću te bar ja zvati, jer ti ionako neću poverovati, ma kako se predstavio. A i lepo ti pristaje – dobovao je #Mac po mladićevim živcima. Nesumnjivo, poslednje što je ovaj želeo bilo je da ga, tako opasnog i samouverenog, neko nazove Dečko.

– A zašto si uopšte rekao da ti je to ime? – uključi se i #TorbacJr u razgovor, ne nameravajući da smeta, no, kako rekosmo, po prirodi je bio radoznao.

– Ne želim da vas uvredim, gospodine, ali o tome bih razgovarao nasamo sa @RoughMac-om. Zato vas pozivam na jednu dekadentnu žurku, baš onakvu kakvu vi volite, gde možete da uživate u masiranju i češkanju, dok nas dvojica razmenimo par do par stotina rečenica.

Iako su se na #TorbacJr-ovom licu smenjivali neverica zbog strančevog poznavanja njegovih omiljenih aktivnosti i sumnja da su se #Mac i nepoznati mladić unapred dogovorili da se poigraju sa njim, to mu nimalo nije smanjilo želju da odmah pođu u provod. Ipak, bio bi ne Genije (kako su ga mnogi zvali i doživljavali), već izrazito glup kad, posle toliko godina deljenja dobra i zla sa @RoughMac-om, ne bi doslovce predvideo njegov odgovor:

– Od svih žurki koje se sada odigravaju na celom svetu, jedina za mene je upravo ova.

Dečko (od sada ćemo ga tako zvati) spremno nastavi:

– Nikad se ne pitam  zašto je svima stalo do #Bianca-e. Ali, @RoughMac je mnogo više od svih. Veoma sam začuđen Vašom opsednutošću samo jednom ženom.

– Ti očigledno znaš nešto što ni sâm ne znam o sebi. Evo, na primer, šta mene razlikuje od običnog čoveka? Istina je da sam uvek bio pomalo drugačiji i da mi je, u mladosti više nego sada, to prijalo. Ali, zaista, ne mislim da sam išta posebno. Da nisi toliko tačno detaljisao o meni, čak i o mojim prijateljima, bio bih siguran da si me sa nekim pomešao.

– Vidite koliko brzo je vaš znak Vodolije nadjačao vaš podznak Bika. Iskreno, zar niste već skoro zaboravili na društvo za miks pultom? Oduvek tvrdite da niste radoznali i da su ljubav i zadovoljstvo jedino što vas interesuje u životu. Zašto onda niste istrajali i oterali me od stola?

Baš kao i za nebrojene druge stvari, @TorbacJr svojevremeno se interesovao za mistiku i okultizam, crnu i belu magiju. Nije se to, kao kod većine gitarista, završavalo na Crossroads, Robertu Johnsonu i slično. Uostalom, on i nije bio samo, pa ni prvenstveno gitarista, već i akademski vajar, kompozitor, preduzetnik, čak i običan majstor i graditelj, što neodoljivo podseća na njegova poznanstva i druženja sa cvetom navodne i prave srpske masonerije – Milićem od Mačve, Draganom Martinovićem i nekim drugima za koje niste čuli i ne treba da čujete. Sada su mu takva iskustva čuvala svest, dok je sa osećanjima bila sasvim druga priča – potpuno bled (nalik lepim vampirima iz tinejdžerskih serijala), drhtao je kao da mu je mnogo hladno. Naravno da mu ništa nije bilo jasno. Nije ni #Mac-u, ali ga to ni najmanje nije uzbuđivalo.

Centralno pitanje @TorbacJr-ovog života bilo je uobičajeno zašto, dok je @RoughMac-a jedino interesovalo kako. Kad god bi mu neko, samouvereno sledeći klasičnu logiku, rekao: “Ne postoji način da rešiš neki problem ako ne znaš njegov uzrok”, #Mac bi lakonski odgovarao pitanjem: “Jesi li siguran?”. Jer on je, kako je jedna od tri najvažnije žene njegovog života, a koja mu nije ni ćerka ni majka, govorila, imao pristup znanju. Nije bilo potrebno da nešto vidi ili nauči, a da to zna. Sasvim u skladu sa kvantnom logikom, čiji je maneken bio, @RoughMac je bio svestan da se radi o mitu, ali istinitom. Zbog toga su ovi naizgled čudni događaji za #TorbacJr-a predstavljali intelektualno-emotivno-duhovni izazov, a za #Mac-a igru.

– No, dobro, pođimo! – neočekivano reče ovaj moderni Vitez tužnoga lika, citirajući odgovor Arsena Dedića kad mu je Ines, napravivši mu slatku zasedu ispred hotela u kojem je odseo, saopštila: “Došla sam te vodit’”.

Uputivši se ka izlazu, prošli su pored #Bianca-e. #Mac joj je mahnuo uzdrhtalog srca, a ona je odmahnula samo kurtoazno. Svejedno, bila je to prilika da se još jednom, činilo se ne samo prvi, nego i poslednji put, uživa u njenom divnom osmehu.

Žurka je bila kao preslikana sa platana Terry Rodgers-a. Svi su bili ozbiljni i samodovoljni, tako da se zapitaš kako su se uopšte našli u ovom klupku privlačnih, a beživotnih tela. Naravno da su samo glumili blaziranost, jer da im nije bilo stalo do mišljenja drugih, ne bi se ni umešali u ovu gužvu – bili bi sami sa sobom, a ne sami sa gomilom. Međutim, godinama su toliko uvežbavali ulogu i unosili se u nju da je gluma prerasla u realnost.

– Želite li da se poslužite sada ili kasnije? – upita mladić, pokazujući očima na poluobučene (ako ste pesimista), odnosno polugole (ako ste optimista) devojke.

– Pa dobro, Dečko, kad već toliko znaš o svemu i svačemu, mogao bi malo da poradiš i na konverzaciji. Bljutave su ti malo te rečenice iz drugorazrednih filmova – odgovori #Mac.

– Ako si ti zaljubljen, #Mackey, ima možda ko nije – zbunjeno se kikotao #TorbacJr. Uloge su se izmenile u odnosu na klub iz kojeg su došli: sada se on ponašao neumesno i sada je njega bilo sramota zbog toga.

– ‘Ajde, Dečko, vodi! – nervozno reče @RoughMac, nakon čega se neznanac i on povukoše u jednu od soba, ostavljajući @TorbacJr-a u “domaćem okruženju”.

Prostorija u koju su ušli bila je kabinet, gde Dečko ponudi #Mac-a da slobodno izabere mesto za sedenje. Ovaj namerno sede u stolicu za radnim stolom, ostavljajući mladiću na raspolaganju kanabe ili jednu od fotelja, što se ovom, naravno, nimalo nije svidelo. I dok se #Mac bezbrižno ljuljao u šefovskoj stolici, neznanac je već počeo da povija nabildovana leđa i umišljenu glavu. Kad je ovako jeftin trik narušio Dečkovu teatralnost, postalo je jasno ono što je već bilo očigledno… pardon, postalo je očigledno ono što je već bilo jasno… (tako nekako) – da su oni koji se ga poslali, precenili mladića, a potcenili našeg junaka.

Naglo počevši da gubi živce, Dečko prekide sa pozicioniranjem i učini ono što su, po rečima Alena Delona, činili novinari (“Uđu ti u stan i odmah gurnu ruku u klozetsku šolju”):

– Recite mi, #Mac, kako to da vi znate poslednje Tesline reči na samrtnoj postelji?

– Moj odgovor je jednostavan: nemam ni pojma o tome.

– A vaš Status?

– Koji status?

– Pa na Facebook-u… “Divno Uzalud”.

#Mac ne da nije znao da su to Tesline poslednje reči, nego je bio sasvim siguran i da nisu. Za razliku od većine, sklone verovanju u mistične, zakulisne i zavereničke radnje, zvanična verzija uvek mu je delovala najubedljivije. Pošto je Tesla umro sâm u hotelskoj sobi, njegove poslednje reči i ne postoje, osim ako je pričao sâm sa sobom. Tako nešto za #Mac-a bilo je gotovo isključeno. Bio je uveren da su mentalne sposobnosti velikog naučnika, čak i dok je njegova duša odlazila, bile očuvane.

– Ja se, opet, pitam kako to da vi, ma ko da ste, znate poslednje Tesline reči – nastavi da se igra #Mac.

– Ne shvatate poentu: jedino mi to i znamo.

– Pa sami maločas rekoste da znam i ja.

– I vi ste jedan od nas, zar ne? To ste hteli da nam poručite vašim Facebook Statusom?

– Ako ja pripadam nekakvim vama, trebalo bi da i vi i ja to znamo, a ne da vam skrećem pažnju na sebe, i to još preko Facebook profila. Međutim, potpuno je obratno: ja nisam vaš, niti bilo čiji, a vi, da tako kažemo, nekako ste me zagubili u svojoj evidenciji.

– A znate li da ćete se, ako ste neovlašćeno saznali nešto što samo mi smemo da znamo, naći u veoma opasnoj situaciji?

– To ne, ali znam da se ti već sada nalaziš u veoma opasnoj situaciji!

– Šalio sam se, verujte… Neće se ponoviti! – pokoleba se Dečko. – Uverili ste me da ste u Krugu.

– Jesam li? A šta ja imam od toga?

– Vi već znate za kofer?

Nemajući pojma o čemu mladić priča, #Mac instinktivno odgovori neodređeno, upotrebivši rečenicu kojom je sebe često opisivao:

– Ja ne znam ono što svi znaju i znam ono što niko ne zna.

Dečko iz novčanika izvadi novčanicu od jednog dolara, pokaza @RoughMac-u njenu poleđinu i upita:

– Šta vam ovde prvo upada u oči?

– Krug, naravno – samouvereno odgovori #Mac, veoma brzo improvizujući na osnovu onoga što je neznanac rekao. Istine radi, nikad nije obratio pažnju na krug kojim su bile uokvirene kontroverzne figure na novčanici, smatrajući ga nekom vrstom rama, najobičnijim okvirom.

– Svakako. Decenijama se proučavaju piramida i svaki kamen na njoj, Svevideće Oko, natpisi, a niko ne uviđa da se svi ti moćni znaci nalaze u krugu, iz kojeg ne mogu napolje. Taj Krug smo mi – vi, ja i ostali Učenici.

– Hoćete da kažete da Slobodni Zidari i Iluminati, i ne znajući, grade svoju piramidu, svoj Novi Svetski Poredak za vas?

– Nemojte me preslišavati sad kad najzad igramo otvorenih karti. Koliko je samo nesavršena i prevaziđena društvena piramida u odnosu na socijalni krug. Piramida ima osnovu, neograničeni broj tačaka koje predstavljaju zamenjive pojedince, a sve teže jednoj jedinoj tački – vrhu piramide, Svevišnjem, Vladaocu. U krugu, naprotiv, sve tačke su jednake vrednosti i važnosti, svakom od njih krug počinje i završava se. Vi, ja, Obama, Putin… svi smo tačke jednake vrednosti, u svakom od nas je Hrist, a mi u njemu (ako ste vernik, što nikako nisam uspeo da provalim kod vas, a što ja nisam).

– Masoni, dakle, nisu slobodni zidari, oni su vaše roblje, a da to i ne naslućuju. Hahaha, da ih niste malo potcenili?

– Sve vi to dobro znate, pogotovu vi! Niko ne može napolje iz Kruga. Čak ni kad umre, jer tada počinje novi krug. I Vasiona je Krug. Ova, svaka prethodna i svaka buduća.

– Krug je dakle jedini savršen?

– Jedini.

– A šta ćemo za Sferom? Zar ona nije savršenija od Kruga? Ako mi dozvoliš, nije Vasiona krug, već sfera, i to malo “nagnječena”, hahaha. Krug se sastoji od bezbrojnih tačaka, ali zato sferu sačinjava bezbroj krugova. Pa onda, Dečko, jesi li siguran da je taj tvoj Krug jedini?

Ova opaska odjednom smiri mladića i povrati ga iz već poodmakle euforije. Izgledao je kao da mu se ceo svet srušio, neočekivano shvativši da #Mac pripada nečem mnogo višem od njegove organizacije.

– Dobro, nemoj sad da mi toneš, nego mi reci ima li taj tvoj Krug bilo kakvo značenje i ulogu u društvu?

– Sad mi se podsmevate, propitujete me kao učenika.

– Zar ti ne reče malopre da smo svi učenici?

– U redu, civilizacija se, ne baš pravolinijski, stalno selila na zapad. U vreme ekspanzije Japana već je bilo jasno da je ostavila za sobom i SAD, iako su se Ameri tešili teorijom o Pacifičkom basenu koji je, umesto Atlantskog, postao centar sveta. Sada se svi oduševljavaju Kinom, mnogi i Indijom, a malobrojni primećuju…

– … da se već vodi armagedonska bitka za Afriku, iz koje je sve krenulo. Pretpostavljam da je to vaša teorija? – pitanjem prekrati #Mac.

– Upravo tako.

– Nisi primetio da postoji sitnica koja kvari savršenstvo kruga i tvoje oduševljenje jednakošću svih tačaka. Ovde se tačno zna koja je prva i početna tačka – Afrika. To je kao da je neko crtao krug slobodnom rukom. Na oko, krug je besprekoran, ali pod mikroskopom se vidi odakle je olovka krenula i gde je završila. Nije to krug koji je proizvod Univerzuma, već krug crtan Leonardovom rukom.

–  Samo ne opet Da Vinči, molim vas! Postalo je nepodnošljivo.

–  Nije mi baš jasno kako to uspevate, ali pretpostavljam da ste u vašem Krugu zarobili i Sionski Priorat, da ne govorimo o Bejdžentu, Liju i Linkolnu, Umbertu Eku, Denu Braunu…

–  OK. Dosta je bilo igre. I razgovora uopšte. Sada je sve jasno. – zaključi Dečko.

On zatim ustade, otvori vrata sobe koja je, koliko je #Mac uspeo da vidi, bila mešavina garderobera i mini teretane, i iz nje iznese veliku @Samsonite torbu.

– Moj zadatak se ovde završava. Trebalo je da utvrdim vaš identitet, a verujte mi da sam specijalista za to, i da vam predam ovu torbu.

– A šta je u torbi?

– Ne znam i ne treba da znam.

– Pa otvorite je.

– Nisam ovlašćen za to. Uostalom, ne znam ni šifru kojom se torba otvara. Sada ću izaći iz sobe i ostaviti vas da sami pogledate šta se u njoj nalazi. Za par minuta stići će vam SMS poruka sa šifrom za otvaranje kofera. Čim me pozovete, vratiću se kod vas.

#Mac nije stigao ni da poveruje u ono što je čuo, a kamoli da reaguje, pre nego što je mladić napustio kabinet. I zaista, ubrzo stiže poruka sa brojem.

Iako je u torbi moglo da bude bilo šta – droga, bomba, virus… – #Mac, često nedovoljno mudar, brzoplet i neoprezan, smesta poče da podešava brojčanik na njenoj bravi, čitajući brojeve sa telefonskog ekrana. Kada je završio, uredno vrati telefon u džep sakoa i krenu da otvara kofer. Ali, umesto da, kako je predosećao, blesne njegov sadržaj, blesnulo mu je u glavi zbog snažnog udarca u teme koji je iznenada zadobio, nakon čega je nastupio potpuni mrak.

Osvestivši se, najpre nije znao gde se nalazi ni šta se s njim dogodilo, zatim je povraćao po tepihu i, najzad, počeo da rekonstruiše najnovije događaje. Čim je smogao snage, izašao je u salon, gde je @TorbacJr svirao gitaru nekolicini preostalih posetilaca.

– Idemo odmah! – uzviknu #Mac veselom, ali pospanom drugaru.

– Ja uzeo da sviram ljudima ova naša sranja… – poče da objašnjava #TorbacJr, stideći se, kao i uvek, svojih sjajnih kompozicija, iz razloga toliko kompleksnih da bi, u ovom trenutku, samo opteretili radnju.

– Vozi u Bogatić! – reče #Mac, nakon što je, na #TorbacJr-ovo čuđenje, seo na mesto suvozača.

– Zar nećemo spavati kod tebe na Vračaru? – upita #TorbacJr.

– Nećemo. Samo vozi! Pričaću ti.

Dok je #Mac-ov Alfa Romeo, ne tako ludački brzo kao kad ga on vozi, odmicao auto-putem, on je, usporeno i pomalo zaplićući jezikom, pričao drugu šta mu se izdogađalo. #TorbacJr, koji je i inače bio oprezan i ozbiljan vozač, na momente je čak skidao nogu s gasa, ne verujući onom što čuje.

Nešto kasnije, u #Mac-ovoj kući, sve je izgledalo kao da se desilo nekom drugom. @TorbacJr bio je toliko iscrpljen količinom i čudnovatošću događaja i utisaka od sinoć i noćas, kao i samim fizičkim naporom, da nije bio u stanju da valjano razmišlja i oseća. S druge strane, #Mac se začuđujuće regenerisao i iznova počeo opširno da priča o #Bianca-i, detaljno je analizirajući od trenutka kad ju je prvi put ugledao.

– Jebeš mi mater ako si ti normalan! – smogao je snage da izusti #TorbacJr.

Nerviranje mu nije smetalo da se drži rituala koji su #Mac i on upražnjavali posle svake od stotina neprospavanih noći, a koji se sastojao od ukusnog i raznovrsnog doručka. Ipak, na momente je zaspivao za stolom, možda i sa zalogajem u ustima, te se @RoughMac sažali i odveze ga kući.

Vozeći nazad, video je da je već oko pola deset ujutro. Kad mu je zazvonio mobilni telefon, setio se da u njega nije stavio takozvanu tajnu karticu, koju je koristio da ga klijenti ne dobijaju vikendom. Broj je bio nepoznat i pitao se kome u nedeljno jutro uopšte treba advokat. Ipak, javi se i začu:

– Slušajte, #Mac, torbu zadržite, jer je ionako bila namenjena vama. Ali, vratite nam našeg čoveka!

 

Status Treći

 

Ctrl + F

MEDENA KLOPKA

Sve je nefer u ljubavi i ratu.

Dok je ležao i čekao da ga san savlada, @RoughMac, iako bi to bilo normalno i očekivano, nije uopšte razmišljao o čudnovatim događajima koji su ga snašli, njihovim uzrocima i mogućim posledicama. Iza njegovih sklopljenih očiju blistao je ekran sa screensaverom od #Bianca-inih slika, koje bi bile sve lepša od lepše, da nisu bile podjednako lepe. Zaspao je možda tek oko pola dvanaest.

Radnim danima spavao bi nedovoljno, tako da bi se vikendom po pravilu obeznanio od sna, ritmično prekidanog bauljanjem do frižidera, gledanjem serija tipa Dva i po muškarca, slušanjem divne muzike u polusnu i prelistavanjem novina. Subotom uveče, kao sinoć, jurio bi avanture, koje su mu se, kako je bivao stariji, sve ređe nudile, a nedeljom bi, uz Utisak nedelje, a zatim neki film, lagano popio otprilike po pola flaše Remy Martin-a ili Hennessy-ija. Tokom noći vrzmao bi se po kući, razmišljao, tvitovao i postavio ponešto na Fejs ili BLIP.fm. Zaspivao je obično između tri ili četiri ujutro, depresivan zbog sutrašnjeg radnog dana.

Probudili su ga tihi koraci u dnevnoj sobi, koji su se lagano približavali vratima njegove spavaće sobe. U dnevnoj sobi noću je bilo upaljeno blago svetlo, koje je dopiralo kroz stakleni deo vrata spavaće sobe, tako da je, pod uslovom da je bio budan, uvek mogao da primeti nečiji dolazak. Čitavog života razmišljao je kao ratnik, čemu su se u mladosti svi smejali kao još jednoj od njegovih ekscentričnosti, a kasnije, kad ga je lokalni politički vrh doživljavao (i, nećete verovati, cenio) kao jednog od najozbiljnijih protivnika Miloševićevog režima u Mačvi, svi su ga razumeli, a mnogi su se umom i duhom zaputili još dalje – u paranoju. Opisanim navikama #Mac je ostao veran i kada je nastupila idiotsko-lopovska demokratija u Srbiji.

Ogromni torzo polako je skoro sasvim zaklonio stakleni deo vrata, a brava je počela da se pomera nadole. Iako verovatno nije očekivao da su vrata zaključana, pridošlica nije oklevao i počeo je lagano da obija bravu. U samo par sekundi, #Mac je izvadio pištolj ispod kreveta, repetirao ga i, kroz staklo na vratima, pucao pravo u grudi nezvanog gosta. Ne zna se šta je ružnije zvučalo – pucanj, u gluvo doba noći nalik grmljavini, odvratni odjek rasprskavanja stakla, jauk pogođenog čoveka ili tresak kada je njegova telesina pala na pod.

Odjednom se popalilo više svetala u dnevnoj sobi i nekoliko ljudi provalilo je kod #Mac-a. On zamalo da ponovo opali u gomilu, kad ga prekide usplahireni glas:

– Stojte, stojte, ne pucajte, ne napadamo vas.

#Mac upali lampu na noćnom ormariću, i dalje odlučno držeći pištolj uperen u neznance.

– Pobogu, čoveče, razmišljate li vi makar na trenutak? – panično upita sedi čovek u fantastičnom odelu, besprekornog držanja i boje glasa, takav gospodin da ne bi mogao da bude policajac ni razbojnik bilo gde u svetu, a kamoli u Srbiji. – Ubili ste čoveka!

– I to namerno – cinično reče @RoughMac, zadržavajući polusedeći položaj u velikom bračnom krevetu.

– Mi smo krivi, hteli smo da vas uplašimo… – skrušeno nastavi starac po godinama, a sredovečni čovek po izgledu. Kajanje ga nije sprečilo da odsečno zapovedi ostaloj dvojici da odnesu pogođenog mladića. – Pretpostavljam da razgovor noćas ne dolazi u obzir.

– Pa kad ste me probudili tek što sam zaspao, i to u četiri ujutro, glupo bi bilo da na čujem o čemu se radi – odgovori #Mac. Uporno je sledio svoju naizgled natprirodnu intuiciju, koja je zapravo bila daleko od nepogrešivosti i često ga je podmuklo izdavala, a ovog puta mogla je da ga košta života. Uzdao se da su dvojica sa mrtvacem zaista otišla, tako da je ostao samo sa (hajde da opet skratimo) Starcem.

Zadovoljan onim što je čuo, Starac krenu u dnevnu sobu, ostavljajući #Mac-a da se obuče. Ovaj samo navuče trenerku preko pidžame i, sa pištoljem u ruci, izađe iz spavaće sobe. Sedajući u fotelju nasuprot onoj u kojoj se zavalio neznanac, pištolj stavi na stočić ispred sebe.

– To vam neće trebati – reče Starac.

– Jok i neće!

– Dobro, meni ne smeta. Ali, ni na koji način nismo hteli da vam naudimo. Doduše, nismo pretpostavljali da već znate da i ne smemo da vam naudimo.

– Meni niko ne sme da naudi – lupetao je #Mac, istovremeno pokušavajući da izgleda samopouzdano i da makar nasluti o čemu to Starac priča.

Očekivano znatno ranije, sada se začu mnoštvo prilično zastrašujućih glasova i jaka lupa o ulazna vrata.

– Ne mrdajte i ćutite! – reče #Mac Starcu (koji je i sâm izvadio pištolj, iako mu “nije bio potreban”) i ode da otvori vrata.

Kao što je i mislio, ispred vrata se nalazilo desetak nepokolebljivih ljudi, koji ne da su bili hrabri, već jednostavno nisu ni znali da strah uopšte postoji. Bili su to čuveni Davidovići, zvani Pindići (u Mačvi i delovi velikih porodica imaju nadimke), #Mac-ovi susedi i dobrovoljni telohranitelji još od najranijeg detinjstva. Pošto je @RoughMac bio izuzetno dobro, bezuslovno velikodušno dete i, istovremeno, vunderkind, velika zvezda malog mesta, Pindići su nekako zaključili da ne samo da nije u stanju, već da nije ni dužan da se stara sâm o sebi, pa su mu “zapretili”:

– Mićo, nemoj da bi te ko dirnuo!

Ako bi neko samo nezgodno pogledao #Mac-a, odmah ili nakon što je bar jedan od Davidovića za to čuo (a što se merilo minutama) dobio bi strahovit udarac pesnicom u pleksus, neizbežno praćen pitanjem:

– Šta ‘oćeš, jebem li ti mamicu bRezobraznu?

Sada su Pindići pitali #Mac-a:

– Je li, komšo, jel’ to kod tebe “puk’o pištolj”?

– Jeste. Pokazivao sam pištolj nekim drugarima i on opali.

– A kak’a ono kola odjuriše?

– Naljutili se kreteni, pa odoše, kao da sam namerno opalio…

– Dobro, komšo, jel’ to sigurno bilo tako?

– Jeste.

– ‘Ajde, ljudi, onda razlaz! – rekoše jedni drugima Pindići, iako od onoga što su čuli nisu poverovali ni reč.

#Mac-a je zadovoljavalo to što je znao da ga neće prijaviti policiji. Bilo je, naravno, i među njima onih koji su, kako se to popularno među Srbljem kaže, “radili za miliciju”. Ali, ne i protiv Miće.

Na ovom mestu ne mogu da odolim, a da malo ne nerviram čistunce (kao sa anegdotama o @Torbac_-u i @TorbacJr-u u prvoj glavi), odvlačeći priču u prividno suvišnom pravcu, naizgled bez ikakve veze sa radnjom ovog romana. Ali, i pored toga što oni greše, svakako držim da smeh nikada nije suvišan.

Svojevremeno, u staroj SFRJ, Pindići su, kao i ostali seljaci iz Mačve, prodavali sveže povrće širom Bosne. Jedne noći, prastarim i komičnim kamionom nemačke marke Hanomag, brzinom nešto većom od stajanja u mestu, savladavali su uspone bosanskih planina. Kamionom je upravljao legendarni Mihajlo (zvani Mikailo) Pindić, a suvozač mu je bio znameniti Nenad Neca Pindić, dok je u prikolici, ispod cerade, na gomili povrća, spavao najčuveniji među njima – Miloš Pindić. Mihajlo i Nenad protrljali su dremovne oči, kada su, pod slabim svetlom kamionskih farova, ugledali Miloša Pindića kako, trčeći uzbrdo i sve više se udaljavajući, pretiče kamion. Teškom mukom zaustavivši vozilo na strmini, izašli su napolje, te Neca Pindić, zavrnutih rukava i sa podlakticama kao Mornar Popaj, dreknu:

– Šta je, Miloše, bog ga jeb’o?!

– Međed!

– Kakav međed?

– Međed uš’o u kamion!

Mihajlo i Nenad spremno siđoše do zadnje strane “Hanomaga”, zadigoše ceradu i baterijskom lampom osvetliše prikolicu, iz koje ih je gledao preplašeni klošar sa ogromnom bradom. Brzina kojom se kamion kretao omogućila mu je da bez napora uskoči u njegovu prikolicu, a Miloš je, opipavši bradu skitnice i pomislivši da je u pitanju medveđe krzno, iskočio na put i pobegao uzbrdo.

A sad, bez daljeg otezanja, natrag do Starca.

– Dajte mi pištolj – naredi #Mac starom gospodinu. – Može da se desi da posegnete za pićem (popićete nešto, zar ne?), a ja da se prepadnem i da vam pucam u glavu. Da su vas se moje komšije Pindići dočepali, život vam ne bi bio ugrožen, ali bi se batina dugo sećali.

Sasvim u skladu sa svojom pojavom, Starac je želeo scotch, protiv čega ni #Mac nije imao ništa, pa im nasu po dupli Glenfiddich.

– Sada se nadam da je onaj vaš zlikovac ipak živ, iako sam se do maločas osećao kao da sam zgazio bubašvabu – reče sedajući.

– Javili su mi da još uvek jeste, ali zaista ćemo biti mnogo srećni ako uspe da se izvuče.

– Možete li sada da pričate?

– Slušajte, #Mac, najpre da vam se izvinim zbog svega što smo vam priredili u poslednjih par dana. Ali, svesni ste da moramo da saznamo tajne koje čuvate, milom ili silom.

– Vi baš ne odustajete, zar ne? Prvo, iako ne sumnjam da perfektno vladate svojim emocijama, malopre to niste uspeli, pa vam je izletelo da, nemam pojma iz kojih razloga, ne smete da mi učinite ništa nažao. I drugo, još važnije, jamčim vam da ste, smatrajući da sam ja čovek kojeg tražite, potpuno pogrešili. Ja sam običan advokat iz malog mesta, čije vreme polako prolazi, i ne samo da nemam nikakvih tajni, već sam neukusno otvoren. O meni, hteli-ne hteli, svi znaju sve. Neumereno pričam, mnogo sam glasan i svakog davim svojim razmišljanjima, dilemama i problemima.

– Uporni ste. Pođimo onda redom. Kako znate Tesline poslednje reči?

– Ne znam ih. Nagađam da njegove poslednje reči, u smislu onog što je izgovorio na samrti, i ne postoje.

– Zašto ste onda napisali “Divno uzalud” na svom Facebook Statusu?

– To nisu Tesline poslednje reči, već stih iz moje pesme, njen naslov i glavna fraza refrena:

Again

Beautiful in vain

Life’s a parade

But now I understand

I won’t command the parade.

– Treba da poverujem da se ta vaša pesma slučajno zove baš po Teslinim poslednjim rečima?

– Postaviću ja vama ono smešno, apsurdno pitanje: Jeste li sigurni da ste normalni? Aman, čoveče, ko uopšte kaže da je Tesla na samrti išta rekao?

– Henry Wallace.

– Potpredsednik Franklina Roosevelta?

– Vidite, odmah znate o kome je reč.

– To nije tajna, a vi insistirate upravo na tajnama. Ja ne znam čak ni da li je bio komunista, za šta su ga sumnjičili.

– A zar nismo svi? Komunisti, mislim.

– Ja, bogami, nisam. Ako opišete komunistu do najsitnijih detalja, ne samo da će se komunista, nego i svaki njegov delić, potpuno razlikovati od mene.

– Nemojte da shvatite banalno. Nisam mislio da pripadamo komunističkoj partiji ili pokretu, nego da se borimo za jednakost.

– Nikako! Jednakost je nepravedna i, još važnije, nemoguća.

– Zbog čega tako mislite?

– Zašto bi bili jednaki ljudi koji su, svaki ponaosob, različiti? To se ne odnosi samo na ovu šačicu zvanu ljudska rasa, koja opstaje upravo zbog različitosti. Kad bi jednakost vladala Univerzumom, ni on ne bi postojao.

– Dobro, dobro, neki su uvek jednakiji.

– Sad već govorite kao komunista.

– Nasmejali ste me.

– Svako ko iole misli zna da su komunizam i fašizam monstruozni. Ali, čini mi se da se nedovoljan akcenat stavlja na bezgraničnu glupost tih ideja.

– Objasnite mi.

– Toliko je idiotski da je teško pojednostaviti. S jedne strane, ako neko misli da je moguće vladati jednakima, budala je, jer primus inter pares, osim što je floskula, predstavlja nonsens, oksimoron. Ako, pak, taj ne veruje u jednakost i propagira je samo da bi opčinio budale, neizmerno je glup zato što očekuje da se tako može vladati čak i u kratkom vremenu, a nekmoli zauvek.

– Vi to mene preslišavate kao Dečka? Takvim teorijama podrivate i sâm naš Krug…

– Jebe se meni za vaš Krug.

– Rekoh: naš Krug, jer mu i vi pripadate, pa proveravate kako ću da branim naše ideje. O tome sam pročitao i napisao čitave biblioteke, a vi me propitujete kao učenika.

– Ne. Ja imam za vas mnogo jednostavnije pitanje: otkud do detalja znate šta je meni govorio vaš čovek i kako sam ja njega nazvao, kad sami kažete da je nestao?

Posle ovog pitanja, Starcu odjednom ponestade prisebnosti. Više nimalo nije ličio na gospodina. Izgubio je sigurnost u očima i pokretima, ne stigavši čak ni da zamuca, već je zamuckivao ćutanjem.

– O tome vam govorim – nastavi #Mac. – Kako vi da manipulišete i vladate, upravljate čitavim svetom, kad vas prosečan čovek s lakoćom uhvati u laži?

– Nećemo više o tome – pokušavao je da se pribere Starac.

– Ne, nego ćemo o onome što ti hoćeš, ljigava matora majmunčino! – zagrmi #Mac. – Ti ćeš meni da se mešaš u život, da narušavaš moj mir, jebem li ti mamicu degenersku! Na tebe neću da pucam, tebe ću da zadavim!

– Stanite, stanite, nećemo dalje razgovarati večeras…

– Ne večeras, nego nikada više! Ako te još samo jednom vidim…

– Dobro, dobro… preskačemo sve za sada… ponudiću vam odmah pakt.

– Ne treba meni nikakav pakt.

– Treba, znam da treba. Naime, #Bianca…

– Šta #Bianca? – odjednom se, kao pogođen strelicom za uspavljivanje divljih životinja, umiri @RoughMac.

– Pošto vidim da ste potpuno izgubili strpljenje, evo ponude: vi nama Tajnu, mi vama #Bianca-u.

– Ona i ja imamo odnos nezavisan od vas.

– To vi mislite. #Bianca je zainteresovana za moć i dominaciju. Ona ne zna tačno ko smo mi, ali je privlačimo kao magnet. Zato smo je upotrebili kao medenu klopku, ako vam je poznat termin.

– Poznat mi je. Hoćete da kažete da ste upotrebili lepu ženu da dođete do mene. Ne verujem da bi ona na to pristala.

– Čoveka kao vi još nisam imao prilike da upoznam. Znate bukvalno sve, intuicija vam je skoro na nivou proročanstava, brzi ste kao zmija, neustrašivi, a ipak tako naivni. Kako biste vi opisali muškarca koji bezrezervno veruje ženi?

– Kao romantičnog. Zbog toga sam toliko puta najebao, da sam potpuno izgubio volju za životom. Dakle, nisam neustrašiv. Upravo suprotno, ja sam kukavica. Želim da pobijem mnogo govana kao što ste vi, ne bih li vašu zločinačku organizaciju naveo da ona mene ubije, pošto nemam snage, odlučnosti, pameti ili gluposti (šta li?) da dignem ruku na sebe.

– Pa ste se uhvatili za #Bianca-u kao za slamku spasa.

– Upravo tako. Po ko zna koji put poželeo sam da verujem da postoji prava.

– Možda niste ni pogrešili. Ona nema pojma o ovome. Hakovali smo vaš profil na Facebook-u i, u vaše ime, poslali joj friend request. Ona je prihvatila, pa je posle zvala sve prijatelje, među njima i vas, na svoj event. Nismo joj govorili ništa o vama, znajući da ćete naći načina da joj se približite.

– Ali, ona se približila meni.

– To nismo znali, niti smo uticali na njene postupke. Možda i ima nečega među vama… privlačnost, sudbina…

– Tako pokušavate da me odobrovoljite, a optužujete me da sam naivan?

– Ne, zaista, govorim samo istinu.

Srećom što #Mac, u tom trenutku, nije video svoje lice u ogledalu. Nasuprot grozničavim mislima, prepunim sumnji i kontroverzi, sa kojima se prilično uspešno nosio u glavi, izgledao je kao idiot, jer se, i posle svega, zaista ponadao da #Bianca oseća isto što i on. Da je to izgovorio naglas pred nekim bliskim, ovaj bi premro od straha. Jer, kad @RoughMac nešto “oseća”, ma koliko bio na pogrešnom putu, nema načina da se zaustavi osim da ga neko, ne daj Bože, ubije.

– U redu, pretpostavimo da je tako. Ali, šta ćete mi onda vi? Ako me ona sama poželi, vi ste suvišni. A ako me neće… meni niko ne nabacuje ni prostitutke, a kamoli žene do kojih mi je stalo.

– Nije to nabacivanje. Upotrebićemo svu svoju moć, sve veze, sav uticaj da vas ona zaista upozna. A kad vas upozna, niko vam neće trebati. Verujte, da sam žena, ja bih se zaljubio u vas.

– A da vi niste stariji od mene, sad bih vas ošamario – reče @RoughMac, slatko se smejući glupostima kojima se Starac služio, a još više sebi što je, stideći se i istovremeno radujući se, uspevao da u te gluposti poveruje.

Iznenada, u sobu uđe jedan od ljudi koji su upali u #Mac-ovu kuću zajedno sa Starcem. U ruci je držao “izgubljenu” @Samsonite torbu, koju je pružao Starcu, pokazujući prema #Mac-u i govoreći:

– Ovo sam našao u gepeku njegovog automobila.

@RoughMac ponovo podivlja, zgrabi pištolj sa stola i njime udari pridošlicu posred glave.

– Meni si našao da smeštaš, smrade! – uzviknu.

Hitro kao jelen, Starac pomože čoveku da ustane i, govoreći: “Sve je u redu, sve je u redu”, izjuri s njim iz kuće.

– A torba? – vikao je #Mac za njima, ali, pre nego što je uspeo da se snađe, začuo je zvuk odlazećeg vozila.

Dobro, dozvolimo da je imao vremena da reaguje, ali da je želja da se najzad upozna sa sadržajem torbe prevagnula.

Počeo je po drugi put da je otvara, smejući se Pavlovljevom refleksu koji mu je proizveo osećaj da će ga neko opet udariti po glavi. Ipak, otvarao je polako, sladeći se što će se bar nešto razjasniti.

Torba je bila potpuno prazna.

Status Četvrti

 

DŽENTLMEK

Zovem se Ti. Samo Ti.

Svakog radnog dana, u isto vreme, osim ako bi se poklopilo sa suđenjima, #Mac je pio “jutarnju” kafu sa Brankom, svojom bivšom ženom, a, u vreme ovih događanja, sekretaricom u njegovoj kancelariji, i sadašnjim asistentom Murarom, s kojim se družio dvadesetak godina. Taj ritual odvijao se u poznatom The Old Times Club-u, počinjao je u podne i trajao narednih sat, dva, ponekad i duže. Budući da je stranke primao od četiri do osam popodne, #Mac bi bio veoma neugodan ako bi novi klijent, ne znajući da se to ne sme, ušao u kafić i prekinuo ovo druženje. Stari klijenti poštovali su njegov ritam Rock ‘n’ Roll advokata, kako ga je svojevremeno nazvao predsednik suda.

– Boje ga se i živi i mrtvi – šaljivim tonom, ali misleći sasvim ozbiljno, dovikivao je Radika, takođe njegov klijent i takođe redovni gost Timesa.

Branka i Muraro su, u nekim stvarima, veoma slični – obožavaju da ćaskaju uz kaficu, dok svoje radosti i probleme ostavljaju za sebe. To ih čini idealnim #Mac-ovim žrtvama. Na stranu što se dive njegovim talentima, erudiciji i humoru; nije prijatno slušati beskonačne analize svih mogućih tema, naučna objašnjenja, umetničke kritike, prognoze svetskih i kosmičkih trendova…, pogotovu ako si zainteresovan za lokalna zbivanja, ljude iz neposredne okoline i interesantne glasine, o čemu opet @RoughMac nije imao blage veze. Stoga su ih događaji oko #Bianca-e i #Mac-ova opsednutost njom prijatno iznenadili. Najzad su, kao u stara dobra vremena (saglasno nazivu kluba), svi zajedno mogli da razgovaraju o nečemu romantičnom i toplom, pa makar i to, saglasno #Mac-ovoj prirodi, u neumerenim količinama.

@RoughMac je frustrirano raspredao o tome da @BiancaMistake i on nemaju ništa zajedničko. Ona je, dokazano, bila neuporedivo lepša, a on, ničim dokazano, ali za sve nesporno (osim, pretpostavljam, za nju), daleko pametniji. Razlika u godinama u njenu korist za većinu je bila nepremostiva. Njeno društvo činili su pametni seratori, konformisti koji su providno glumili kreativnost, a njegovo ludi genijalci, koju su, baš nasuprot, pokušavali da se predstave kao društveno prilagođeni. On je imao više para od nje, mada (nećete verovati) mnogo manje od šeika ili ruskih tajkuna, ali nju nije interesovao nikakav, a pogotovu ne veliki novac. Ona je bila tek udata i pred rađanjem, a on je za sobom ostavio dugogodišnji brak i, ne raskidajući prijateljstvo sa bivšom ženom, zajedno sa njom odgajao predivnu ćerku, tada srednjoškolku. Nije zgoreg napomenuti i to da je #Mac bio lud za #Bianca-om, a njoj nije bilo važno ni da on postoji. Kao dokaz da za svako pravilo postoji izuzetak, imali su samo jednu zajedničku osobinu – voleli su mlađe od sebe. Nemojte bežati od integralnog računa i komplikovanih matematičkih operacija, pa proverite ko od njih dvoje nikako nije mogao da ispuni uslov onog drugog.

Dok je #Mac bio mlad, ovakve razlike nisu predstavljale nikakav problem. Tada je osvajao neosvojive tvrđave, lomio nesalomive orahe, kao srednjoškolac zabavljao se sa rukometnim prvoligašicama, holandskim manekenkama, istovremeno ne ostajući dužan ni svojim profesoricama, ni (kako bi Amerikanci rekli) “kraljicama mature”. Upravo to je zavaralo i njegove prijatelje i njega. Oni su mislili da je @RoughMac-ova harizma još netaknuta i bilo im je drago što je ponovo pušta u javnost. Zaljubljen do ušiju, on se, pak, potpuno podmladio duhom i donekle telom, pa se prisetio šta mu je, u davna vremena, rekao njegov kum Jazavac: “Kad se devojka zaljubi u tebe, voli te kao majka dete”. I tada je bio svestan da tako nešto nije moguće, ali, hej, kome to ne bi prijalo?

Ovo što sam do sada napisao u ovom poglavlju predstavlja sažetak njihovog razgovora uz odličan Danesi espresso. Rezime bi bio sledeći:

– Opet si umislio da si zaljubljen, a ti i ne znaš šta je to. Nije to loše, bar ti je lepo. Naravno da bi, pod nekim drugim okolnostima, mogao da je imaš. Lepa, kažeš? Lepa je kao lutka. Nema ništa od toga, ali ne zato što je lepa. Nije to problem ni za tebe, niti je problem uopšte. Neće biti ničega, jer ste vi dva različita sveta. Ne mislim na godine, novac, lepotu… Jednostavno, tvoj i njen život potpuno se razlikuju. Ona ne zna ni gde se nalazi, a ti si težak kao crna zemlja. – Branka.

Dugo posle ovih reči, svi su govorili da je ona, jednostavno, ljubomorna. U njenu odbranu stao je jedino #Mac, koji ne samo da ju je shvatao, već je bio ubeđen da je potpuno u pravu, iz sveg srca nadajući se da nije.

– Ma ne, ona je već osvojena, u pitanju su dani. Međutim, šta će ti ona, pored ovoliko lepih klinki? Ne znam ni kad si ti odustao od tinejdžerki. Tu se slažem sa Brankom, nešto si umislio. U redu, i vreme je da pređeš na malo starije. Mene jedino brine droga, znaš kakve su manekenke. – Muraro.

Po struci novinar, on je pridavao preveliki značaj nekolicini #Bianca-inih čuvenih koleginica, koje su žigosale čitavu branšu. Ali, #Mac-u je svakako prijalo da njegov drug, kojeg je veoma teško ubediti u nešto, posle samo par događaja koji su mu prepričani, uopšte ne sumnja u pozitivan ishod (ako svi razumemo šta za muškarca znači pozitivan ishod).

– Ne kažem ja da neće doći do toga; štaviše, baš mislim da hoće – čitala ih je Branka. – Ali, ništa više.

– Pa kud ćeš više? – smejao se Muraro. – Jesi li ti videla kako ona izgleda?

– Ti znaš da je naš Mića genije, ali da je i debil. Vidiš da planira mnogo ozbiljnije stvari! – nastavi Branka.

– Mislim krajnje ozbiljno. Hoću da mi bude devojka, da se uda za mene i da imamo puno dece – uključi se #Mac sa očekivanjima realnim kao da je pao na teme, ali ipak zabrinjavajuće odlučno.

– Pa zar ne reče, some, da je žena udata? – upita Branka.

– A muž se neće buniti protiv onoga što vas dvoje očekujete?

– Pa da, muža će sigurno neko pitati. – zasmejaše se zajedno dvoje đavolaka.

– #Bianca i njen muž veoma su bliski – reče @RoughMac, opisujući zajedničke fotografije atraktivnog para, na kojima je delovalo kao da su urasli jedno u drugo. Pristojnosti radi, prećutao je da su te fotografije stare par godina i da je na DJ žurci izgledalo kao da se međusobno ubrzano udaljavaju. Postajao je odvratan sâm sebi – iako su njih dvoje zajedno bili prelepi i egzotični, sebično je želeo da ih razdvoji.

Dok je, posle kafe, išao u kancelariju, sasvim se oporavio. #Bianca i  muž izgledali su zaista lepo kao zaljubljeni klinci, ali kombinacija @BiancaMistake–@RoughMac bila je pravo remek delo.

Upalivši kompjuter, odmah se ulogovao na Facebook i na #Bianca-inom wallu napisao:

“Hvala ti na divno provedenoj večeri

Razmislio sam i shvatio da si bila u pravu za fotografiju”.

I jedno i drugo je, naravno, slagao. Njegove namere i dalje su bile iskrene, ali je, paradoksalno, osećao da, ako želi da ih ostvari, mora da igra igru. S druge strane, smatrao je da, pod uslovom da je ljubav prava, nikakve igre nisu potrebne ni dozvoljene. Na taj način se stalno vrteo u začaranom krugu.

Kao da je bila na straži, #Bianca je istog trenutka dodala:

“drago mi je shto si se lepo proveo 😀

hvala tebi shto me razumesh”.

Umoran od silnih misli i razgovora, demagogije i mimikrije, a ponajviše od neizvesnosti, #Mac celog popodneva nije mislio na #Bianca-u. Radeći svoje advokatske poslove, ponovio mu se onaj čudni osećaj iz kluba da ga ona više ne interesuje. Tako česte i dramatične promene raspoloženja nisu mirisale na dobro.

Uveče se ponovo transformisao i počeo da pretražuje net da bi prikupio informacije o njoj. Zaprepastio se kad je ugledao njene obnažene fotografije na duplerici časopisa koji je redovno kupovao. Ne zbog sadržaja, jer ona je i gola izgledala čedno, već zbog činjenice da je nije ranije primetio. Pretražio je svoju “arhivu” i našao broj sa njenim slikama. Setio se da se, kad je prvi put razgledao njene fotografije, prilično palio na nju, ali uopšte nije povezao svoju prijateljicu sa Facebook-a sa devojkom iz magazina.

U propratnom tekstu, novinari su nabrojali neke od njenih profesionalnih uspeha, naročito svetskih, poznate firme za koje je radila, časopise u kojima se pojavljivala, naizgled šokantne, a, u stvari, vrlo artističke piktorijale… bilo je tu svega. Nisu štedeli reči da pohvale njenu inteligenciju, načitanost, underground ukus i ostalo što je razlikuje od većine beogradskih lepotica. Ruku na srce, manekenke su i inače sklonije urbanim klubovima nego splavovima, mada se pojavi i neka od njih koja se hvali da sluša Lepu Brenu, na primer (i o jednima i o drugima, kao, uostalom, i o bilo čemu mogu da se prave uspešne psihološke i sociološke analize). Kratki intervju, tom prilikom načinjen sa #Bianca-om, nekome bi potvrdio njeno široko obrazovanje, ali #Mac je u tome video samo neutoljivu želju za obrazovanjem, koje je halapljivo sticano iz toliko raznovrsnih izvora, da je moralo da proizvede konfuziju i nedoslednost.

Dakle, iako su je novinari častili epitetom savršena, upravo je nesavršenstvo davalo finalni oblik njenoj lepoti. Nije @RoughMac imao pigmalionske sklonosti, čak je omalovažavao ljude koji se naturaju da nekog usavrše, nesrećnike koji su mislili da su pozvani da baš oni popravljaju Božjih ruku delo. Upravo suprotno, smatrao je da savršenstvo niti postoji, niti je moguće. Stoga, oni koji vole savršenstvo nemaju dovoljno ukusa – od toliko toga predivnog postojećeg, stvorenog moćima Univerzuma, njima se više sviđa ono što ne postoji, pa je, shodno tome, proizvod njihovog slabašnog uma.

– Znaš šta? – započe #Mac chat sa #Bainca-om.

–  shta?

–  Mislim da ti uopšte nisi udata, već si to stavila na profil da se oslobodiš napasnika.

–  pa da.

–  Šta “pa da”?

–  pa to, nisam udata.

–  Zezaš? – upita oduševljeno #Mac.

–  ne zezam. ionako zivim u vezi koja lichi na brak, pa zashto da komplikujem.

– U pravu su oni novinari koji kažu da si savršena.

– koji novinari?

– Oni koji su komentarisali tvoju duplericu i ostale slike.

– a, to. proshlo je neko vreme od tada pa sam zaboravila. ma kakvi savrshena? ne znaju oni mene ili to pishu radi reklame.

– Nećeš mi verovati – kupujem taj magazin redovno, a uopšte nisam obratio pažnju na tebe u onakvom (!) izdanju. Ali, kad sam video tvoju sliku na profilu, kao da me grom udario!

– a kao, nisi mi poslao zahtev zbog tih slika.

– Nisam, majke mi. Tek večeras sam ukucao tvoje ime na Google i, između ostalog, pronađoh te slike. Onda sam ih razgledao i u časopisu.

– i sad ja treba da poverujem u to.

– Treba. Jer, ja govorim samo istinu.

– nikad ne lazesh?

– Nikad.

– pa da, postoje takvi lol. chekaj, chekaj… brine me neshto drugo. ono shto si malopre rekao…

– Kao da me grom udario?

– to. ne znam, mozda ima i drugih znachenja. ali, koliko ja znam…

– …to se kaže kad se zaljubiš u nekog?

– pa da.

A “da vam je bilo viđet lice” @RoughMac-a, koliko mu je samo slatko to njeno ritmično, detinjasto “pa da”! (Namerno se izražavam kao Čegović, često to radim, simpatično mi).

– Što jeste, jeste Kaže se!

– i vi ste kao zaljubljeni u mene?

– Maločas rekoh da govorim samo istinu, pa sad ne mogu da lažem. Osećam se kao u onoj glupoj emisiji Trenutak Istine.

– to ste vi neshto umislili.

– Nisam, a i da jesam, svodi se na isto.

– i smete to tek tako da kazete?

– Smem.

– ne plashite se posledica?

– Slomljeno srce i to? Spreman sam na svaku posledicu.

– treba li ja sad da se zabrinem?

– Zbog čega? Da sam neki manijak?

– ne kazem da ste manijak, ali znate kako je… do mene nije teshko doci.

– Možeš da budeš sasvim spokojna. Nisam ni M od manijaka. Nego, kako to da si odjednom počela da mi persiraš?

– pa mislim, sad kad znam da ste zaljubljeni u mene, situacija se menja.

– Ne veruješ mi da sam zaljubljen u tebe?

– ne verujem vam.

– Zašto mi onda i dalje persiraš?

– 😉

– Mnogo si namazana. Nego, kad ćemo nas dvoje na kafu, da se zaista upoznamo i ispričamo?

– ne mogu ja da pijem kafu sa nekim ko moze da mi bude otac, a znam da se pali na mene.

– Ne baš otac, malo si preterala. Štaviše, ti si ubedljivo najstarija od žena koje mi se sviđaju I nisam rekao da se palim na tebe, nego nešto mnogo više.

– ma da.

Odjednom, #Bianca je bila offline. #Mac-a to nimalo nije zabrinulo. Ako je već moralo da se završi između njih, bolje je što se to desilo tako brzo. Već je čuo kako ga drugari kritikuju što, sledeći intuiciju, uvek srlja, a nikad ne taktizira, iako je majstor analiziranja i prognoze, čak se prilično uspešno bavio marketingom. Ništa od toga, međutim, nije koristio prilikom osvajanja žena, suprotno sopstvenom, naizgled vulgarnom, stavu da je udvaranje posao kao i svaki drugi.

Prošlo je nekoliko minuta i #Mac se čudio što ga #Bianca već nije izbrisala sa liste prijatelja. Neočekivano, praćen karakterističnim zvukom (za koji mislim da kod većine refleksno izaziva prijatnost), prozor sa njihovim dotadašnjim chatom pojavio se na ekranu i lepotica nastavi:

– evo me.

– A ja pomislio da se više nećeš vraćati.

– ma ne. prosula sam pivo po kompjuteru, pa se sad pregreva i gasi. nervirala sam se dok sam chekala da proradi.

– Znači, nisi ljuta na mene?

– zashto?

– Pa nećeš sa mnom ni kafu da piješ.

– nije da necu, nego je josh rano.

– Sviđa mi se ovo “još rano”.

– 😛

– <3

– sad stvarno moram da idem…

– Šta, ušao ti dečko u stan?

– ne stvarno, treba da se pakujem, idem rano ujutro u atinu.

– Odmor?

– kakav odmor? ja samo radim. pocinje njihov fashion week.

– Ti si stvarno svetska riba! Pa, onda, srećan put :))) Zaradi mnogo para i čuvaj se!

– hvala.

– Laku noć i lepo spavaj

– i ti

Ne treba mnogo pameti, možda je dovoljno biti i izrazito glup, da bi se pretpostavilo sa kakvim blaženstvom je @RoughMac proveo ostatak večeri. Kad bi ga obuzelo osećanje sreće, prepuštao bi mu se u potpunosti, ne razmišljajući ni o čemu i zaboravljajući na probleme. Srećne trenutke smatrao je toliko dragocenim da nije želeo da ih meša sa bilo čime drugim. Mudri kažu da treba živeti baš u ovom trenutku, a on je to činio samo kad mu je bilo lepo.

Razmišljao je da bi mu mnogo više pristajao nadimak Džentlmek, nego Rafmek, koji su mu prijatelji ionako dali iz čistog štosa. Večeras je bio i džentl i džentlmen, pa mu se dopala igra reči – @gentlemac umesto @roughmac.

Postavio je nekoliko pesama na svoj Facebook profil, a zatim prelistavao elektronsku poštu. Došavši do maila od nepoznatog pošiljaoca, smesta je odlučio da ga izbriše, kako je uvek radio da bi izbegao kompjuterske viruse. Međutim, umesto da poruka nestane, ona se volšebno otvori. Pritiskao je kao lud krstić u gornjem desnom uglu, ali ništa se nije dešavalo. Nije pomagala ni komanda Alt + F4. Pre nego što je odlučio da isključi kompjuter, u oči mu je pao deo poruke. Bio je takav, da je zahtevao da se poruka ipak pročita:

“Čast me tera da vam se ne obratim sa ‘Poštovani’ ili na drugi sličan način koji etikecija nalaže.

Svestan sam da ću trpeti konsenkvence zbog ovoga, ali moram da kažem da nisam ni slutio da ću morati da sarađujem sa psihopatom kao što ste vi. Poslali smo vam čoveka sa znakom naklonosti u vidu milion evra i nimalo ne sumnjam da vam ih je on uredno predao na način na koji mu je naloženo.

Zašto ste morali da ga ubijete? Siguran sam da vam on nije dao nikakav povod za to. Niko od nas nije svetac, ali ne bih mogao ni da pomislim da uzmem milion evra od nepoznatog čoveka, da ga ubijem iako mi ih on poklanja i da, nakon toga, unakazim njegov leš. Da ste ga sakrili, bilo bi to shvatljivo (mada i dalje odvratno), ali ste ga ostavili tamo gde je morao da bude pronađen. Hteli ste da nam pošaljete neku poruku? Kakvu? Da ste zver? Znate vi dobro da se mi ne plašimo zveri i da naš strah nije razlog zašto ste još uvek živi, već nešto mnogo značajnije. I zašto nam šaljete poruke na taj način, a ne u civilizovanom razgovoru?

Ne pokušavajte da se branite, jer dobro znamo sa kakvom lakoćom ste pucali u našeg drugog čoveka, koji je samo srećom i zahvaljujući izuzetnoj snazi ostao živ.

Gnušam vas se!”

U panici, #Mac najpre nije znao ni šta da misli, a kamoli šta da radi. Zatim je nazvao broj sa kojeg je prethodnog jutra primio poziv od Kruga. Mobilni pretplatnik nije bio dostupan.

Upalio je televizor i tražio vesti na nekom od kanala. Kada je u tome uspeo, čuo je jednu od udarnih vesti – u kontejneru na Bulevaru pronađena je odsečena i izmasakrirana glava nepoznatog mladića.

 

Status Peti

 

Sleep

MOJI SNOVI SU TVOJ KOŠMAR

 

 

Oni koji povlače konce povlačeni su užadima.

 

 

– Odmah pokupi dete i idite tamo! – tonom koji ne trpi pogovor reče @RoughMac svojoj bivšoj ženi, žurno ulazeći u njenu kuću.

– Šta se dešava? – uspaničeno upita Branka.

– Nemamo vremena. Kreni odmah!

– Objasni mi…

– Odmah!!!

– Dobro, reci mi samo je li ti dobro?

– Pri čistoj sam svesti. Ne čekaj više.

Branka smesta spakova najvažnije stvari, i to samo one kojih se setila. #Mac je, za to vreme, netremice gledao kroz prozor. Nakon toga, sedoše svako u svoj automobil.

Branka se zaputi u Šabac do stana njihove ćerke, a zatim na unapred dogovoreno skrovito mesto. Kada joj je #Mac, pre mnogo godina, pričao detalje bekstva “od bilo čega što iskrsne”, istovremeno je preslišavajući, slatko se smejala i ponavljala: “Ti stvarno nisi normalan!”. Srećom, poznavali su se od detinjstva i zajedno prebrodili mnoge teške trenutke, tako da je odmah poverovala u ozbiljnost i opasnost situacije u kojoj se našla cela porodica, ne pokušavajući čak ni da razmišlja ima li u tome i #Mac-ove krivice. Iako je, po pravilu, do besvesti polemisala sa @RoughMac-om, smatrajući njegove stavove istovremeno jednostranim i proročanskim, ludim i genijalnim, arogantnim i brižnim, smešnim i privlačnim (zbog čega ga je, u isti mah, i mrzela i volela), ovog puta je ćutala i izvršavala.

#Mac se, s druge strane, zaputi u Beograd. Odmah u Sremskoj Mitrovici kupi novu SMS karticu i jeftin mobilni telefon, koje stavi u torbu okačenu o rame, pri čemu ponovo proveri njen sadržaj. Stigavši u stan na Vračaru, detaljno ga razgleda. Normalnom čoveku ništa ne bi ukazivalo na to da je neko nepozvan dolazio, ali opsesivno-kompulzivni @RoughMac, spazivši da više sitnica ne stoji u tačno određenom i uvek iznova doterivanom položaju, dođe do sasvim suprotnog zaključka. Bio je ravnodušan prema tome, pošto je “dve svoje devojke” smestio na bezbedno mesto, a sâm je igrao na kartu nedodirljivosti, obećane od Kruga.

Posle mirnog sna, ujutro je otišao na kafu u omiljeni kafić na Obilićevom vencu. Mnogo toga bilo je nerazjašnjeno, te je žarko želeo da mu neprijatelji sami priđu i počnu sa svojim već ustaljenim tiradama, ne bi li iz njih uspeo da bar nešto nasluti. Čekanje se odužilo, pa je u više navrata šetao Knez Mihailovom, skrećući u razne lokale, da bi se opet obreo u bašti kafea iz kojeg je krenuo. Ponovo je naručio espresso i stao da čita tek kupljeni Blic. Čitajući, sve više se udubljivao u tekstove i na momente zaboravljao na nameru svog prividnog gluvarenja.

Bacivši pogled na izuzetno lepu devojku koja je, hodajući kao ždrebica širokim prolazom između bašta nanizanih kafića i ubitačno njišući bedrima i zadnjicom, odmicala od leve strane njegovih uzdignutih novina, odluči da ih spusti na sto i malo se protegne. Tačno preko puta njega, za istim stolom, sedeo je Starac!

Stisnutih zuba i ledenog pogleda, neprirodno mirno prozbori:

– Dobar dan… Ali ne za vas.

Preneražen iznenadnom pojavom i rečima sedog čoveka, #Mac obori sto na njega i poče da beži prolazom ka Knez Mihailovoj. Starac pojuri za njim. Kad se i progonitelj pojavio na šetalištu na koje je naš junak utekao, #Mac iznenada razmaknu dve preplašene devojke, sa kojima se naizgled grlio, prethodno ih iznenada gvozdenim stiskom pribivši uz sebe. Očekujući da je begunac već dosta odmakao ka Kalemegdanu, Starac ne stiže da pravovremeno reaguje. Pokušavši da uperi pištolj sa prigušivačem ka @RoughMac-u, zadobi od njega snažan udarac pravo u grkljan, nakon čega pade na pločnik i poče da se guši.

Osvrnuvši se oko sebe, #Mac spazi tri policajca, koja su, iz pravca Terazija, gledala pravo u njega. Zbog toga nastavi da beži u pravcu u kojem je i pošao, a policajci potrčaše za njim. Umešavši se u gužvu i ceneći da ga uniformisani momci ne vide, utrča u zgradu u koju se prethodno zaputio i krenu ka drugom spratu, u prostorije Pravnog odbora SPO-a, gde je ponekad svraćao kod svojih saboraca iz vremena Miloševićeve tiranije. Nameravao je da, kroz njihov prozor, iskoči na krov Tržnog centra Milenijum. Međutim, penjući se skoro normalnim hodom uz stepenište, osvrnu se i ugleda da i policajci ulaze u zgradu. Na stepeništu se pojavi Jovan Memedović, koji je živeo u istoj zgradi, pa ga #Mac namerno srdačno upita:

– Gde si?

– Zdravo, komšija, jedva te prepoznah.

Na #Mac-ovo čuđenje, policajci zastaše i započeše da međusobno razgovaraju. Shvativši o čemu se radi, novopečeni begunac vrati se niz stepenice za Memedovićem i poče da ga gnjavi pitanjima o njegovim emisijama. Policajci se razmakoše. Otvorivši ulazna vrata zgrade, @RoughMac skoro da nije video dnevno svetlo. Naime, ulaz su zakrilila dva gorostasna i nakostrešena mladića, koja su svakako, bar u nekom periodu života, bili vojni ili policijski specijalci. Taman kad je #Mac shvatio da nema više bežanja, mladići se raskloniše i (očekivano) propustiše Memedovića, zapućenog ka Terazijama, ali (potpuno neočekivano) i #Mac-a, koji smota ka Kalemegdanu. Začuvši lomnjavu u zgradi koju je upravo napustio, on ne izdrža, vrati se i ponovo otvori ulazna vrata. Unutra su specijalci ili “specijalci” veštim borilačkim potezima eliminisali policajce ili “policajce”.

Naš junak hitro se vrati omiljenoj aktivnosti – bežanju. Najpre nastavi Knez Mihailovom, a zatim skrenu levo u Zmaj Jovinu. Nameravajući da se dočepa Topličinog venca i Palasa, predomisli se i sakri u ulaz Lotos Bara. Da li da krene ka garaži na Obilićevom vencu, gde mu je bio parkiran auto? Tamo su ga svakako čekali. Ili da skrene na drugu stranu, ka Pevcu, da uđe unutra, naruči piće i čeka da se gužva stiša? Smešno! Pa ko ga tu ne bi pronašao? Potpuno iracionalno, u nevreme, seti se kako je u Pevcu Bryan Ferry probao donete ćevape i, potpuno u skladu sa svojom prirodom, pojeo samo jedan. Bio je to jasan znak da našeg junaka stiže umor, u tolikoj meri da već počinje da mu narušava koncentraciju. I, još gore – da lepim sećanjima pokušava da pobegne iz realnosti.

Bez obzira što je čvrsto rešio da se usredredi i u tome uspeo, nije imao blage veze šta dalje da čini. Vrlo brzo to je postalo nebitno, pošto ga ona dva mladića odmah pronađoše. Jedan prijateljski krenu prema njemu. #Mac iz torbe izvadi tejzer, koji mu je poklonio jedan od njegovih opasnih klijenata, i mladića pogodi strujni udar od sto hiljada volti.

– Zašto si to uradio? – dreknu drugi mladić, besno jurnuvši ka @RoughMac-u.

Ovaj poče da prebacuje tejzer iz jedne ruke u drugu, naizgled se pripremajući za odbranu.

– Ima jedan mali problem – reče mladić. – Treba da se dopuni.

U deliću sekunde, udarcem noge izbi tejzer iz #Mac-ove leve ruke, a zatim je besno uvrnu. Njegov cinični smeh, koji je usledio, bio je greška, pošto mu junak naše pripovesti desnom rukom zari nož do balčaka u levu butinu.

Dok se mladić previjao od bola, @RoughMac pokuša da nastavi iznuđeno trčanje. U ulaz, međutim, uđe još nekoliko sportski obučenih momaka koji su, bez izuzetka, izgledali kao iz interventne policijske brigade, a za njima vitak i visok čovek u odelu. Naredi mladićima da pretresu #Mac-a i oduzmu mu sve što može poslužiti kao oružje, a zatim mu pokaza legitimaciju tajne službe.

– Klasično – reče @RoughMac. – UDBA radi za loše momke.

– Nisam te ništa pitao – odbrusi čovek, a zatim naredi svojim ljudima da se udalje, što je #Mac-u značilo da je vreme da se pozdravi sa životom. – Sada ćeš krenuti sa mnom. Ako učiniš i bezazleni nagli pokret, ubiću te na mestu.

Izašavši iz zgrade, skrenuše levo ka Obilićevom vencu. U hodu, čovek je uhvatio #Mac-a ispod leve miške, dok je u desnoj držao poveliki pištolj. Ulica je bila zastrašujuće prazna.

Iza njihovih leđa začu se jezivi zvuk hica iz pištolja sa prigušivačem i čovek pored #Mac-a pade kao pokošen. Ispod iste ruke sada ga uhvati Starac, naredivši:

– Koračaj!

Laganim hodom stigli su do garaže na Obilićevom vencu. Uđoše na zadnje sedište crnog Mercedesa i Starac zapovedi vozaču da krenu. Nije bilo nikakvog uspavljivanja udarcem ili injekcijom, stavljanja poveza preko očiju i slično, tako da je #Mac sve vreme mogao da prati kuda ga voze. Za njega je to značilo samo jedno – nakon što urade s njim ono što su namerili, neće moći nikome da priča o ovom “izletu”, pošto će ućutati zauvek.

Najpre su ga zatvorili u sobu bez prozora i svetla. Shvatio je da počinje mučenje. Očekujući kasniji fizički bol, nastojao je da spreči psihički. Stoga je, kao i kad bi zaspivao, u mraku mučilišta dozvao uspomene. Valjda pod uticajem današnje sulude trke, ponovo je imao devetnaest godina. U toj, kako ju je sâm nazivao, najlepšoj godini svog života, svakog dana trčao je osam kilometara i radio po sto zgibova. Redovnu vožnju biciklom nije ni računao, maratonski seks još manje. Ne preskačući nijedan dan, vežbao je bez obzira na vremenske uslove, mada je leto ionako bilo dugo, sunčano i toplo. Trčao bi poljskim putevima, osećajući miris zemlje natopljene veštačkom kišom i udišući vazduh tako duboko, da bi mu se, poslednjih par pretrčanih kilometara, činilo da se sav pretvorio u pluća. Njegovo osećanje sreće bilo je gotovo u direktnoj proporciji sa količinom udahnutog vazduha, tako da je i bukvalno “živeo punim plućima”. Doživljavao je gotovo orgazmičko zadovoljstvo, koje je prijateljima stalno opisivao rečima: “Trčanje mi je uzbudljivo kao seks”, da bi se, posle njihovog horskog odgovora: “Za mene, bogami, nije”, svi bezbrižno smejali. Naučna otkrića o lučenju takozvanih hormona sreće prilikom fizičke aktivnosti, do kojih se došlo znatno kasnije, dala su mu za pravo.

Zatim je došla vojska – Slovenija i prelepi Tolmin, kroz koji protiče Soča, po nekima najčistija reka u Evropi. Za vreme Prvog svetskog rata, tim krajevima vojevali su, između ostalih, Hemingvej i Hitler. Kad bi, na vežbama, spavao u prastaroj kasarni u Kobaridu, zezao se da spava upravo u Hitlerovom krevetu.

Na prvim proverama fizičke spremnosti, vojnici su pomislili da služe zajedno sa Supermenom. U trci na hiljadu petsto metara, u vojnoj uniformi i cokulama, ostavio je sve ostale za sobom najmanje dvesta metara. Tako je postao kurir, da bi mu, posle prvog gađanja, dali snajper u ruke. Taman kad su počeli da ga zavitlavaju da, u ratu, od kurira žive kraće jedino snajperisti i izviđači (ovi poslednji najkraće), prebacili su ga u čuveni Alpski vod, koji je bio i izviđački. Prevashodno alpinista i skijaš, u toj jedinici obučen je i u bacanju noža, ronjenju i osnovama borilačkih veština. U njegovom vodu služila je skijaška reprezentacija tadašnje Jugoslavije – Strel, Ulaga, Križaj…, koja je stalno bila na sportskim pripremama na Kaninu, pa su ostali morali da rade i za njih.

Njegov garnizon, gotovo zašao u Italiju, da li zbog bliskog mirisa Zapada, da li zbog nekakvog eksperimenta, nije imao gotovo nikakvog dodira sa vrednostima JNA. Hrana je bila “jedva nešto malo bolja nego u hotelu”, nedostatak političkog trovanja još više je ojačao #Mac-ove liberalne stavove, a disciplina u slobodno vreme nije postojala. S druge strane, vojnički dril, veoma sličan onom iz Oficira i džentlmena, izdržavali su samo najsnažniji. I baš kao što je Louis Gossett Jr. dovikivao pitomcu: “Hoćeš da me jebeš u dupe? Zato mi se obraćaš sa ti?”, a ovaj odgovarao: “Ne, ser!”, tako je i poručnik Kučan, zbog svojih fantastičnih fizičkih sposobnosti zvani “gumeni čovek”, cinično prozivao vojnika: “Kad me pozdravljaš, uvek vidim tvoj palac (što je nepravilno – prim. aut.). Tim palcem ti meni jebeš majku”. Jedino je vojnik bio priglup, pa je odgovarao: “Ne jebem, druže poručniče!”.

Jednom prilikom, par oficira polagalo je za više činove, pa su morali da bez greške sprovedu vojnu vežbu. Alpski vod, koji je brojao tridesetak ljudi, glumio je teroriste, zabarikadirane u staroj tvrđavi. Tri čete, svaka sa preko sto pedeset ljudi, trebalo je da ih opkole i zarobe. Vojnicima Alpskog voda naređeno je da se na kraju predaju, jer je jedino tako vežba tekla po planu. Prilikom napada, Prva i Druga četa raspoređivale su se u obliku ćiriličnog slova G ili latiničnog L. #Mac je primetio da, dok se čete udaljavaju jedna od druge, njihova početna tačka (ugao “slova L”) ostaje prazna. Na zaprepašćenje svojih “saboraca”, napustio je tvrđavu i počeo da se prikrada napadačima. Stigavši gotovo do same tačke na kojoj su se dve čete razdvajale pod pravim uglom, napao je kao furija. Lažnom municijom, koja iz blizine ipak ima opasnu vatrenu moć, pucao je vojnicima u pravcu očiju, zbog čega su oni, unezvereni, složno pali na leđa u sneg. Probivši obruč, @RoughMac je pobegao kao pomahnitao, isto kao danas u Knez Mihailovoj. Nekoliko vojnika, nesvesno da, na taj način, i sami kvare pravila vežbe, pojurilo je za njim, ali se, naravno, rastojanje naglo povećavalo. Stigavši do ruba litice, #Mac je skočio nekoliko metara u dubinu, dočekao se na noge, a zatim namerno pao na leđa, koristeći ranac kao sanke kojima se sjurio niz veoma dugu strminu. Progonitelji nisu ni pokušavali da ovo ponove. Tačnije, svi osim jednog, jer se među njima nalazio ludak ravan @RoughMac-u – bokser iz Novog Pazara, okretan kao mačka i snažan kao bik. Oklevajući veoma kratko, i sâm je skočio niz liticu. Međutim, znatno teži od #Mac-a, loše je doskočio, prevrnuo se, tako da ga je padina bacala u svim pravcima, sve do samog dna. Videvši da je vrag odneo šalu, #Mac je potrčao nazad da mu pomogne, siguran da je njegov drug iz vojske ozbiljno povređen. Već je skoro stigao do boksera, kad je ovaj naglo ustao i pojurio za njim. U stanju sam da se do suza nebrojeno puta smejem nekim Čaplinovim scenama, ali vam garantujem da ova nije nimalo zaostajala. Pošto je junak udario na junaka, tačnije ludak na ludaka, #Mac je, nimalo se ne dvoumeći, bacio zapaljeni “topovski udar” (imitacija granate, koja takođe nije bezazlena) pravo na boksera. Ovaj je najpre počeo da beži, ali se brzo vratio i sa zemlje podigao “topovski udar” koji je još uvek goreo. Očigledno bez rezerve verujući filmovima koje je gledao, bokser je pokušao da napravu ponovo baci ka #Mac-u, ali mu je ona istog trenutka eksplodirala u rukama i gadno ga ispekla. Nije bilo neke prave opasnosti, ali je svakako mnogo bolelo. Ovog puta, #Mac je, bez oklevanja, pobegao ka selu.

Sledećih nekoliko dana, bekstvo je iskoristio za mešavinu “preživljavanja u divljini” i seoskog turizma. Znao je da njegovi nadređeni nikom ne smeju prijaviti da je pobegao, jer bi vežba propala, oficiri koji su polagali ne bi dobili već pripremljene više činove, pa bi “letele glave”. Stoga je #Mac najpre spavao po senjacima i jeo konzerviranu hranu iz ruksaka i torbice. Kad je nestalo zaliha, posegao je za novcem. Išao bi po seoskim krčmama, jeo jaja sa šunkom i, na zgražavanje meštana koji su konzumirali isključivo pivo, pio liker od čokolade. Kada je najzad odlučio da se vrati u kasarnu, ušao je ponosno na glavna vrata, iako je izgledao ofucano kao njegov mačor Keith Richards, ofucaniji čak i od pravog Keith Richardsa.

– Eno ga!!! – uzviknuo je oduševljeno njegov komandir, glasom jakim kao topovska salva. – Hodi ovamo, razbojniče, niko ti neće suditi; ja ću te lično ubiti!

– Druže stariji vodniče, dozvolite da vam se obratim! Ja se neprijatelju živ u ruke ne predajem.

– A jel’ tako, idiote? Sad ćeš ti meni lepo u zatvor. Skidaj pertle.

– Razumem, druže stariji vodniče! – reče #Mac i poče da skida pertle sa gojzerica.

– Šta radiš to?

– Pa skidam pertle.

– ‘Ajde, beži tamo. I nemoj da te moje oči više vide.

Vrata @RoughMac-ove “tamnice” naglo se otvoriše. Starac nije mogao da sakrije iznenađenje kad je, umesto preplašene spodobe, ugledao veselog i nasmejanog #Mac-a.

– Očekuješ paklene muke, zar ne? – upita Starac.

– Ne nadam se ničem lepom. – pokušavao je #Mac da glumi smirenost, ali neuspešno. Očigledno je bilo da oseća strah možda najveći u životu. Njegova jedina “krivica” bila je što je napisao prokleti status, a čekala ga je tortura koju je verovatno osmislio Mengele lično.

– Smiri se. Desiće ti se samo jedna, doduše velika neprijatnost. Posle ispitivanja, koje je potpuno bezbolno i bezopasno, bićeš ubijen.

#Mac se najpre nasmeja – danas, što u realnosti, što u sećanjima, svi prete da će ga ubiti. Zatim se obradova što je, uprkos tolikim pretnjama, još uvek živ. Najzad, začudi se: čovek koji želi da od njega iščupa nekakve suštinske tajne unapred ga teši da ispitivanje uopšte neće biti strašno. Zašto bi onda, čak i kad bi nešto znao, rekao bilo šta?

– Šta znaš o dostignućima na polju čitanja misli? – upita Starac.

– Čitao sam nedavno da je moguće dobiti slike misli, čini mi se pomoću skenera. Po onome što sam video, izgleda mi da je sve to još uvek u rudimentarnoj fazi. Čovek navodno zamišlja pticu, ali dobijena slika te ptice više liči na mrlju raznobojnog mastila.

– To je ono što je do sada pušteno u javnost. Ali, čitanje misli već odavno postoji i mi ga, naravno, primenjujemo.

– Ako je tako, zašto ste mi prišli izdaleka i na razne načine pokušavali da mi izmamite ili iznudite odgovore, kad je bilo dovoljno da me gurnete u skener i pročitate moj “sadržaj”? – ironisao je #Mac.

– Šta da ti kažem, bio si u pravu kad si rekao da naš Krug nije savršen. Postoje u njemu uticajniji ljudi od mene koji uporno tvrde da kod tebe to neće funkcionisati.

– Pa si rešio da uzmeš stvar u svoje ruke?

– Tačno. Uradio bih ja to odmah i saznao sve što je potrebno, ali sam morao da poštujem odluke Kruga.

– A sad više ne moraš?

– Zvanično, moram. Ali, nezvanično… hahaha. Reći ću ti nešto u poverenju. Za razliku od ostalih, ja od početka znam da si ti običan čovek koji se slučajno našao u vrtlogu. Trebalo bi da ti to laska – tvrdiš da si gubitnik, a ja ti jedini verujem.

I zaista, #Mac dočeka da ga  ubace u skener. Potrajalo je znatno duže nego što je očekivao. Činilo mu se da nešto ne ide kako treba, pa da ovi odvratni ljudi ponavljaju čitav postupak više puta.

Kad su ga izvukli iz uređaja i vratili u sobu gde je sedeo Starac, nije bilo ni traga današnjem monstrumovom samopouzdanju. Bled kao krpa, posadio je @RoughMac-a u fotelju okrenutu velikom LED ekranu.

– Šta možete da nam kažete o ovome? – snishodljivo upita Starac.

– O, opet smo na Vi? Čime si zaslužio tu čast, pošto za mene to svakako ne može, niti će biti čast?

– Pitali smo vas razne stvari, ali ni na šta niste reagovali. Ono što je snimljeno nije imalo nikakve veze sa postavljenim pitanjima, već su se iste scene vrtele u krug, kao da su unapred montirane.

Starac pusti video materijal snimljen prilikom seanse u skeneru. Najpre se pojavila Yoko Ono ispred Dakote, čuo se pucanj, nastala je gužva, da bi se sve završilo snimkom Vasione, na kojem su zvezde letele prema gledaocima kao nežne pahulje prvog snega, osvetljene farovima vozila u pokretu. Zatim je pogled kretao iz automobila, ispred se videlo dvorište Vlade Srbije i sama zgrada, ponovo pucanj, a zatim identični snimak Univerzuma. Kada se pojavilo brdo nalik Golgoti, #Mac više nije želeo da gleda.

– Čoveče, shvatate li? U vašoj glavi su samo pogubljenja, a uvek ih posmatrate očima žrtve! Lenon, Đinđić, Kopernik, Sokrat, pa i sâm… – uzbudi se Starac.

– Ne budi jednostran. Zašto preskačeš Vasionu?

– Baš to me i zanima…

– A meni je zanimljivo, da se ne lažemo – i neopisivo prijatno, što su moji snovi tvoj košmar.

Neko odlučno zakuca na vrata i odmah ih otvori, ne čekajući dozvolu da uđe.

– Izvinite što ovako upadam, ali ovo morate da znate – reče zadihani mladić, utrčavajući u prostoriju. – Stigao je lično Nula!

 

Status Šesti

 

Ctrl + X

NULTA ZAPOVEST

 

 

Šta je savršeno? Ništa! – reče Ništa.

 

 

Naredivši momku koji je ušao u sobu da pazi na #Mac-a i da, ni po koju cenu, ne dopusti da ga Nula vidi, Starac uplašeno istrča napolje. Međutim, čim je otvorio vrata, začuo se mističan i hipnotički glas, divan bas impresivniji čak i od James Earl Jonesovog, ako je to ikako moguće.

– Želim da upoznam @RoughMac-a – reče, po svemu sudeći, Nula, koji se, poput utvare, stvorio baš na mestu gde se najmanje nadaš i u trenutku kad ponajmanje očekuješ.

– Kako ste znali da je ovde? – promuca Starac.

– A kako ne bih znao? – pitanjem odgovori Nula i uđe u prostoriju.

Za razliku od salonski doteranog starca, Nula je nosio najobičniju belu T majicu, farmerke i espadrile. Bio je to čovek od nekih šezdesetak godina, tamne puti i crnih očiju užarenih kao raspaljeno ugljevlje, od kojih je odudarao njegov smireni i smirujući pogled. Telo mu je bilo zategnuto i gipko u upadljivo harmoničnoj srazmeri, nimalo ne dovodeći u sumnju #Mac-ov zaključak da je reč o vrhunskom joginu.

Ali, taj ten! Neka iskonska sila terala je našeg junaka da baš o njemu razmišlja. Radilo se o boji kože Indijca, koju je i sâm #Mac imao svakog leta dok nije počeo da vodi kabinetski život, a sada kad bi se vratio sa afričkih letovanja. Taj gotovo istovetni ten (Nulin, po koloritu nalik sirovoj glini, i #Mac-ov, boje terakote) stvarao je čudesan osećaj da njih dvojica, bez ijedne reči, ali i bez dodira, već razgovaraju kožom.

Verovatno je to bio razlog što se nisu ni upoznali. Umesto toga, Nula je nastavio da se obraća Starcu:

– Kad ste mislili da me obavestite o našem gostu?

– Upravo sad smo ga doveli.

– Čudno. Otet je pre više sati.

– Kako mislite “otet”?

– Pa lepo – otet. Bukvalno. Očekivali smo da će se nešto slično desiti, pa smo se obratili za pomoć tajnoj policiji, pomoć koju nam večito duguju. I zaista, u centru grada došlo je do potere za prisutnim gospodinom. U prvi mah, sâm je onesposobio sedog čoveka koji je jurio za njim. Potom su specijalci uspeli da ga zaštite od lažnih policajaca, premlativši ih u holu jedne zgrade. Međutim, visoki oficir tajne službe, koji je preuzeo dalje @RoughMac-ovo obezbeđenje, ubijen je u sporednoj ulici, usred dana. Naši ljudi stigli su na vreme da sklone leš i spreče publicitet, ali ne i da osujete otmicu. I sad se pitam: otkud otet čovek kod vas?

– Ne znam ništa o navodnoj otmici.

– Navodnoj?

– Kako da se drugačije izrazim?

– Na način na koji jedna Trojka mora da se obraća Nuli. Ništa što ja kažem ne sme da bude “navodno” za vas.

– Izvinjavam se. Gospodin je sâm došao kod nas.

– Sa pištoljem uperenim pod rebra – upade #Mac.

– Vi ćutite! Sve ovo je vaša krivica – grubo pokuša da ga prekine Starac.

– A kako sam znao gde treba da dođem?

– Znate vi mnogo toga, ali glumite naivčinu – prekide Starac #Mac-a i nastavi razgovor sa Nulom. – Siguran sam da je lično inscenirao navodnu otmicu…

– Navodnu? – kao robot ponovi Nula.

– Toliko me je iznervirao da ne pazim šta govorim. Neće se više ponoviti.

– Znam da neće.

– U sve su umešani njegovi prsti, uveravam vas! – pretvarao se Starac da nije razumeo Nulinu zastrašujuću pretnju, iako je njegova panika očigledno prerastala u agoniju. – Zato sam ga i podvrgao čitanju misli.

– I pored toga što sam vam rekao da se time ništa neće postići?

– Mislim da grešite.

– Vi mislite da ja grešim?

– Molim vas, uzbuđen sam, dozvolite da ovog puta preskočimo formalnosti.

– A zašto vam ne bih dozvolio? Ne vidim kako bi i formalnosti i neformalnosti mogle da promene vašu sudbinu. Stoga, neformalno, jeste li mu pročitali misli?

– Naravno.

– Onda ste saznali Tajnu pre mene. Srećom po vas što ja poštujem realnost. Kao Nula preduzeo bih najoštriju meru protiv odmetnute Trojke. Ali, sad kad znate Tajnu (premda neovlašćeno), već ste na putu da postanete Ništa, pa ja, kao Nula, moram da vam se povinujem.

– Nije lepo što me ismevate. Pročitao sam mu misli, ali one nisu bile odgovor na moja pitanja. Mislim… za sada.

– Možda sam brzoplet ili pristrasan, ali ne znači li to da sam ipak bio u pravu?

– Ne znači da ste bili u pravu… – stiže da kaže Starac, pre nego što se ugrize za jezik. – Jasno mi je da vi ne grešite, ali…

– Pođimo sad svi zajedno do skenera – prekide ga Nula.

– Hoćete lično da ga ispitate? Sjajno! Jedino moguće rešenje.

Čim su stigli do uređaja, nekoliko krupnih momaka ščepaše Starca i počeše da ga guraju u skener.

– Stanite, stanite, šta to radite?

– Isprobavamo kako radi – sprdao se Nula.

– Nemojte, molim vas!

– Zašto? Krijete nešto?

– Naravno da ne krijem. Ali, zašto ponižavate mene, a uvažavate ovo zlo? – upita Starac, pokazujući na #Mac-a – On je ukrao milion evra, ubio i izmasakrirao jednog našeg učenika, pokušao da ubije i drugog, doveo vas u zabludu…

– Ukrao svoj novac? To ću vam odbiti na glupost. Ubio učenika? Pitao bih vas odmah kako to znate, ali ću vam isto pitanje radije postaviti u procesu čitanja misli. Ali, da ponovo dovodite u pitanje moju moć rasuđivanja, tvrdeći da je mene doveo u zabludu? Čoveče, pa vi ste kompletna budala. Pitam se kako ste uopšte dogurali do Trojke.

– Nema razloga za strah – #Mac šeretski doviknu Starcu. – Sâm si video da ta vaša krntija ne radi.

Nula zatim ode u kontrolnu sobu, ostavljajući #Mac-a sa gorilama koje su okruživale Starca, smeštenog u skeneru. Hteo je, verovatno, da mu priušti uživanje u posmatranju preplašenog monstruma, što je donekle i postigao. Nije, međutim, znao ili pridao značaj osetljivoj strani #Mac-ove ličnosti – za njega su i tužni i jezivi svaka patnja, bol i poniženje bespomoćnog stvorenja, ma kakvo ono bilo (zlotvor, dobar ili prosečan čovek; muškarac, žena ili dete; ljudsko biće ili životinja). On je plakao čak i na vest o smrti svog arhineprijatelja Miloševića.

Kada je postupak završen, svi se zaputiše u kontrolnu sobu. Nula ih dočeka širokim, razdraganim osmehom i sa olakšanjem se obrati Starcu:

– Srećan sam. Ispostavilo se da ste potpuno čisti. Izvinjavam se što vam nisam poverovao.

– Kažem ja: ne radi prokletinja! – besno uzviknu #Mac.

Ne verujući svojim ušima, Starac se borio da dođe do daha, nakon čega oduševljenje pokulja iz njega:

– Čist sam, nego šta! I ne ljutim se uopšte što ste sumnjali. Na kraju krajeva, vaša mudrost je pomogla da dokažem svoju nevinost.

– Hoćete li nešto da popijete? – upita Nula obojicu.

– Espresso, ako može – reče #Mac.

– Meni samo čašu obične vode – zatraži Starac.

Kada je piće posluženo i njih trojica ponovo ostali sami u sobi, Nula uključi plejer i LED ekran.

– Nećemo valjda gledati snimke mojih misli u prisustvu ovog prevaranta? – pobuni se Starac.

– Ma koliko bili različiti, vas dvojica morate da naučite da sarađujete. Ne zaboravite naše ciljeve: mi ne uništavamo, mi stvaramo! – bio je nadahnut Nula, pa Starac zaćuta.

#Mac-a, naravno, nisu impresionirale Nuline budalaštine, pa besno reče:

– Ne stvaram ja ništa sa vama. Serem se i na vaše stvaranje, i na vašu organizaciju, i vama obojici na lude glave. Ili me ubijte, ili me pustite da idem svojim putem.

Slatko se nasmejavši, Nula se obrati Starcu:

– Upravo o ovome vam govorim. Takav mu je temperament, svidelo se to nama ili ne!

Taman kad se #Mac, bez obzira na posledice, spremao da skoči sa stolice i pokuša da se udalji, za tu istu stolicu prikova ga već prvi kadar – video snimak njegovog razgovora sa pokojnim Dečkom ili Učenikom, zovite ga kako vam drago. Da se ne bih ponavljao, ostaviću vam na volju da o tome ponovo pročitate u Statusu Drugom, da se prisetite ili da ignorišete.

Starac se, naravno, izbezumi, ali se projekcija nastavi.

Čim je Dečko ostavio #Mac-a samog, ušao u drugu sobu i zatvorio vrata za sobom, neko ga snažnim i spretnim rukama otpozadi uhvati za glavu, brzim potezom je zarotira i slomi mu vrat. Zatim bešumno otvori vrata, priđe #Mac-u, zabavljenom otvaranjem kofera, i onesvesti ga udarcem bridom dlana u potiljak.

– Šta je ovo? Kakve su ovo gluposti? – viknu Starac.

– To su vaše misli. Ako su vam glupe, vređate sami sebe – odgovori Nula.

Na snimku se dalje videlo kako iste ruke hvataju i odnose kofer, prebacuju novac iz njega u džak, otvaraju gepek #Mac-ovih kola i u njega stavljaju ispražnjeni kofer.

– Ko zna čije su ove ruke! – uzviknu Starac.

– Ta je li moguće da nisu vaše? – pravio se naivan Nula. – Ovo je snimano “iz vaše glave”, a očigledno je da i ruke i glava pripadaju jednom čoveku.

– U mislima takva logika nije neminovna – bunio se Starac.

– Slažem se – reče Nula. – Ali, interesantno je da je čak i Vacheron Constantin na levoj ruci isti kao vaš.

– Mnogi nose takav sat – Starac se sada već koprcao.

Nula zaledi snimak ruku, a zatim zumira domali prst leve šake, na kojem se jasno video elegantni zlatni prsten sa ugraviranim brojem tri u krugu.

– Da li bi radije nosili ovakav? – upita Nula, pokazujući gotovo identičan prsten na svojoj levoj ruci. Jedina razlika bila je u tome što u krugu nije bilo nikakvog broja.

– Ovo više neću da trpim. Odlazim! – naizgled odlučno, a u stvari očajnički, reče Starac.

– Ja vam to ne zabranjujem. – neočekivano je reagovao Nula.

#Mac je zapanjeno posmatrao Starca, koji je, nakon odobrenja da se udalji, i dalje sedeo kao zaleđen.

– Ne mogu da se pomerim! – užasnuto uzviknu Starac. – Kao da sam paralizovan od vrata nadole!

– Hoće hladna voda da preseče – blagim tonom komentarisao je Nula.

Odjednom je postalo jasno da je neko snažno sredstvo sipano u Starčevu čašu. Možda se on, bespomoćan, još uvek nadao nekakvom čudu, ali za #Mac-a je bilo sasvim izvesno da je Starac paralizovan bez ikakvog “kao”, bespovratno, ali i da je srećnik ako na tome ostane.

Hteo ne hteo, dakle, Starac je bio primoran da gleda nastavak snimka. Opet, prijalo mu to ili ne, #Mac je želeo da ga gleda.

Sledile su užasne scene. Motornom testerom najpre je odsečena Dečkova glava, a telo raskomadano. Glava je (sećate se) završila u kontejneru, a delovi tela pobacani divljim životinjama u zoološkom vrtu.

Starac teškom mukom okrenu glavu ka Nuli i, potpuno skrhan, upita:

– Šta će biti sa mnom?

– Imate neverovatan osećaj za tajming – zagonetno, ali samo na trenutak, odgovori Nula.

Istog časa, Starac poče da se bori za vazduh, lice i ruke mu naglo pomodreše, a oči da gube fokus. Kapci su mu aritmično podrhtavali, a lice se grčilo, dok je telo, zbog paralize, ostajalo neprirodno nepomično.

#Mac skoči sa stolice, obori Starca na pod i poče da mu daje veštačko disanje, ritmično mu pritiskajući grudi. Nije prestajao čak ni kad se nesrećnik umokrio, pa čak ni kad se potpuno ukočio.

– Znam da raspolažete raznim sposobnostima – dobaci mu Nula. – Ali, jedno je sigurno: ne oživljavate mrtve!

Nula zatim izađe iz sobe, u koju utrča nekoliko mladića, te oni odvukoše #Mac-a od Starca, a pokojnikovo telo odneše.

@RoughMac je dugo sedeo na podu, osećajući se bespomoćno i prazno. Teško da je neko više razumevao Ničea i, u teškim trenucima, toliko osećao Amor fati, a da je od života želeo nešto sasvim drugačije. Gotovo svi, možda čak i svi, koje je poznavao i za koje je znao divili si su ljudskoj volji, trudu, strpljenju i zasluženoj nagradi. On je obožavao upravo suprotno – čistu, nepatvorenu sreću, koji dolazi nenadano, bez ikakvog razloga. Nije želeo ništa da otkriva, pa se igrao rečima: “Neka otkriće otkrije mene”. Možda je bio idealista, možda samo hedonista, a najverovatnije budala.

Nije, stoga, iznenađivala srdžba kojom se protivio sudbini koja ga je snašla.

Ušavši u sobu, Nula je počeo da odgovara na pitanja koja je #Mac postavio sebi, a ne njemu:

– Moralo je baš ovako da se desi.

– Vama možda. Ali, zašto meni?

– Samo Svemir zna zašto ste baš vi izabrani.

– U kurcu izabran! Progonjen od zlikovaca i fanatika.

– A zašto vi progonite #Bianca-u?

– Zbog čega mislite da je progonim?

– Čoveče, ona teško da je i svesna vašeg postojanja, a vi ste umislili da ste jedna, a ona druga polovina idealnog bića.

– Ja njoj bar nisam naneo nikakvo zlo.

– Nismo ni mi vama. U pravu ste, zlikovci i fanatici jesu. Ali ne mi.

– Ne želim da vas vređam, pa ovog puta neću insistirati na tome šta ja mislim o tajnim društvima i, uopšte, “spasiteljima” bilo koje vrste. Zaboraviću da ste mi vi ugrozili život, a koncentrisaću se na to da ste ga vi i spasli.

– Dajte mi bar naznaku.

– Vi ste svetovne sekte. U stanju ste da se vekovima zaluđujete nekakvim Tajnama, Istinama i sličnim glupostima, žrtvujući i sebe i druge da bi zavladali svetom. Hej, svetom! Nema toga koji može ni sobom da vlada. I svi donosite drugima “dobro”, koje niko od vas ne traži. A to “dobro” nikad nije ni nalik nečem lepom i normalnom, nečem ukusnom, rafiniranom. Imate ogromne biblioteke, muzeje, svetilišta… u kojima se, istina,  nalaze i dobre stvari, ali i potpuno bezvredne, a koje su zajedno opasne. Tako da, u tim divnim zdanjima i riznicama, servirate splačine. Svejedno da li to radite iz uverenja ili pohlepe. Žrtvuju se ljudi, strada planeta, a sve to bez ikakve šanse da ostvarite svoj cilj. Sve uzalud!

– Divno uzalud?

– Samo uzalud. Život je Divno Uzalud.

– A šta mislite, zašto ste vi čitali i pisali u trećoj godini, gutali ozbiljnu literaturu i enciklopedije u predškolskom uzrastu i sanjali da će čitav svet postati jedna država.

– Što se tiče ovog poslednjeg, to nije san, već saznanje. Tako će i biti, sem ako pre toga ne dođe do globalne kataklizme. A u pogledu mojih sposobnosti, nije zbog mene izmišljen izraz vunderkind. Ima nas mnogo.

Keri Grant je govorio: “Svi žele da budu Keri Grant. Čak i ja želim da budem Keri Grant”. U poslednje vreme, parafraziram ga: “Niko više ne želi da bude ja. Čak ni ja ne želim da budem ja”.

Ako vas interesuju deca koja su u tom uzrastu bila pismena i znala glavne gradove svih zemalja sveta, mogli ste da proganjate i Ivicu Dačića umesto mene.

– On je ministar policije, on bi trebalo da progoni nas. – zasmeja se Nula. – A kakav je vaš rang recimo na Twitteru.

– Spadam u manje od pola promila vodećih.

– Koliko imate pratilaca?

– Nekoliko hiljada.

– A ostali vodeći?

– Od nekoliko stotina hiljada do par desetina miliona.

– Pa otkud onda vi među njima?

– I sâm se pitam.

– Čime ste zaslužili da vas retvituju @paulocoelho, @MickJagger, @DaveStewart, @lwrenscott…? Da vas prate Joe Satriani, Smokey Robinson, James Hirsen, Myspace…, a istovremeno Vlado Georgiev, Ivana Banfić i Oliver Dulić? Da vam prijatelji budu @BillZucker, @AriaaJaeger, @FredCuellar…?

– Pitajte njih.

– A ko kaže da nismo?

– Ja.

– Vi verujete sebi, jednom i nejakom, a mi da ne verujemo sebi, mnogima i moćnima?

– Vaša i moja moć su različite, ali, to je jedna strana. Postoji i druga. Razlika između mene i vas je što sam ja u pravu, a vi na debeloj stranputici.

– Eto, sami ste odgovorili. Upravo zbog toga i znamo da ste vi onaj pravi, Izabrani. Onaj koji zna Nultu Zapovest.

– Ako je tako, Izabrani vam naređuje: odjebite!

– Vi ste slobodan čovek, ali naše sudbine su neraskidive.

– Znači li to da mogu da idem?

– A kako bi drugačije moglo da bude?

– Onda, kako bi u Alanu Fordu rekli, doneviđenja!

– Neka vas Sreća prati!

Možda je ova poslednja rečenica, u kojoj mu je Nula zaželeo upravo ono za čim traga, uverila #Mac-a da Krug ne predstavlja opasnost po njega. Tek, preduzeo je rizičan i krajnje neodgovoran potez – pozvao je (iz telefonske govornice, doduše, kao da je to nešto moglo da promeni) ćerku i bivšu ženu i rekao im da se slobodno vrate kući. Na kraju krajeva, ne mogu  zauvek da se skrivaju.

Želeo je da ih što pre zagrli, ali je izbegao da ode u sklonište, već je viđenje sa njima odložio za par dana, koliko im je trebalo da stignu kući.

Retka ptica bio je naš @RoughMac. Možda snažan čovek, a možda, jednostavno, ludak. Tek, čim je ušao u stan, upalio je kompjuter. I baš kao što je Krug sledio svoju fiks ideju, tako je i #Mac popustio pred svojom opsesijom.

Na #Bianca-inom Facebook profilu odmah je shvatio šta se dešava. Ali, nije bilo nijednog dokaza za to. Pretraživao je, razmišljao, analizirao… bezuspešno. Na kraju se setio njenog Myspace naloga i smesta ga posetio. Interesovalo ga je samo jedno, te je skrolovao do tačno određenog mesta na profilu, gde je pisalo ono čemu se nadao.

Status: Single.

KRAJ KRUGA PRVOG