Status Sedmi

😉

OTVORENI G ŠTIM

(Mogu Da Doživim) Zadovoljstvo

Sedeo je na kauču, ne udobno zavaljen, već uspravnih leđa, kojima se čvrsto odupirao o naslon, u isti mah izdižući glavu i zabacujući je unazad, ne bi li lakše izdržao pritisak njenog tela, svom težinom okačenog oko njegovog vrata. Naizgled paradoksalno, sprečavao ju je da utisne svoje telo u njegovo, a istim naporom pokušavao je da utisne svoje u njeno. Glava joj je bila prislonjena na njegovo levo rame, a lice zaronjeno u levu stranu njegovog vrata, milujući mu dahom kožu kao nežni, vreli pustinjski vetar. Potpuno mu obgrlivši vrat, stezala ga je tako jako, da bi u svakoj drugoj prilici osim ljubavnog čina, kičmeni pršljenovi počeli da mu popuštaju. Ovako, ne samo da nije bežao od pitonskog stiska, koji su, nikakvim čudom, već činom od Boga odobrene i podstaknute strasti, proizvodile njene krhke nadlaktice, već je vratom i sâm odgurivao njene ruke, tako da se, silama akcije i reakcije, pritisak pojačavao i smanjivao.

Zatim ju je lagano uhvatio za članke ruku i odvojio ih od svog vrata, što je ona, kao u dugo uvežbavanoj koreografiji, iznenada dozvolila, i izdigao ih potpuno uspravno, tako da su se njihove gole grudi još čvršće spojile. Prijalo mu je što njeno delikatno poprsje sa lakoćom prodire u njegove naročito razvijene i snažne grudi. Bradavice, koje je maločas pod usnama osećao kao aromatične komadiće gume, sada su joj bile čvrste poput lešnika, ubadajući mu se u meso.

Ne bez otpora, počeo je da joj zabacuje telo unazad, da bi posmatrao njene uzdrhtale butine, stisnute uz njegove bokove, i telo lepotice u uzaludnom pokušaju da se izvije i izdigne iz njegovog krila, jer ga je on, kratkim i silovitim povlačenjem njenih podlaktica, istog trenutka vraćao nadole. Na licu bi joj se tada pojavila bolna grimasa, ali bola očigledno nije bila svesna, ili joj je čak do izvesne mere prijao, budući da su joj se usne smesta razvlačile u blaženi osmeh. Oči sa prelepim, dugim i pravilno izvijenim trepavicama, bile su joj skoro zatvorene, a preko opijenog, zarumenelog lica padali su joj pramenovi guste i znojem slepljene smeđe kose.

#Mac je zaronio glavu u njene grudi i obgrlio joj naga leđa, milujućih ih unutrašnjom stranom podlaktica, na kojima mu se koža čitavog života nije menjala i, dakle, bila nežna poput bebine. Zatim je levu podlakticu ispružio uvis, duž njene kičme i, savijajući se, jednom rukom spustio devojku na pod.

– U, jeb’o te, ala si jaaaaaaaaaaaaaak… – uspela je da progovori samo to i na takav način, pošto #Mac iznenada promeni ritam, te, umesto dotadašnjeg hipnotičkog i sporog uvijanja oba tela poput kobre koja prati pokrete uličnog frulaša, poče da je prikucava za pod snažnim zamasima, kao da pliva delfin stilom. Glavu je okrenuo od njene, ljubeći joj levo rame i posmatrajući nebo kroz otvorena balkonska vrata.

Grmelo je i sevalo kao da je Strašni Sud, a kiša lila kao da se sprema Veliki Potop.

Uskovitlale zavese stizale su do plafona, delova nameštaja, izlazile napolje i skoro doticale ogradu balkona – svakog trenutka činilo se da će se pootkidati i odleteti u beskraj, do kojeg je, činilo se, dosezalo najtamnije moguće sivilo neba. Nošene vetrom, krupne kišne kapi upadale su u sobu, polivajući #Mac-a po usijanim leđima i devojku po zgrčenim šakama, prstiju zabodenih ispod njegovih lopatica. U dodiru sa njihovim vrelim telima, kiša je podizala oblačiće pare, pa, kako su postajali topliji i znojaviji, vreme odmicalo, tempo se ubrzavao, dah se produbljivao, a vlaga bivala sve lepljivija i teža, oko njih je rasla mistična i bajkovita izmaglica. Olovno nebo, soba u polumraku i njihova tela sve intenzivnijih boja, obasjana svetlošću koja je iz njih samih isijavala, stvarali su sliku iz filmova i videa jedne epohe, u kojima su samo junaci bili u koloru, a sve ostalo crno-belo. Purpurna tela u ogledalu kišnih kapi i pare proizvodila su purpurnu kišu i purpurnu izmaglicu, mireći tako različita vremena u kojima su njih dvoje rođeni.

Ne znajući više šta će od sebe, devojka je podigla potpuno ispravljene noge u vis. #Mac je zarotirao gornji deo tela i ispratio ih pogledom: i danas bi se, ako treba, zakleo da su dosezale do samog plafona. Divne, duge, tanke noge, toliko prave da se, kao što bi #Mac-ov drug i bubnjar Bule rekao, nije znalo koja je leva, a koja desna.

U trenutku kad ga je lepotica ponovo snažno zagrlila oko vrata, @RoughMac, u skladu sa ovim nadimkom i kao pravi potomak svog dede Milana Miće Maršala, svestranog i briljantnog pustahije, od kojeg je nasledio ime, oba njegova nadimka i mnoštvo osobina, a koji je voleo da radi isto, podvuče ruke ispod kolena svoje ljubavnice, nabaci je na grudi i ponese je po sobi. Dok se ljuljala i poskakivala u njegovom naručju, devojka je sa nežnog stenjanja, pojačavanog prilikom orgazama, prešla na krike, po intonaciji savršeno usklađene sa grmljavinom, ali, naravno, u mnogo višem tonalitetu.

U istom položaju, pribi je uz zid i još više ubrza pokrete. Nesumnjivo, bila je to njena omiljena poza, pa #Mac proceni da ona želi da se na taj način svrši njihova ljubavna igra. Njen poslednji i njegov jedini današnji vrhunac dogodiše se istovremeno. Univerzum je bio usklađen sa njima. U trenutku njenog poslednjeg uzdaha i #Mac-ovog poslednjeg grča na licu, prestaše i kiša i grmljavina i vetar. Ne zna se šta je bilo nestvarnije – to što se upravo dogodilo ili to što se ni ona ni on nisu nimalo začudili. Samo se, smešeći se, pogledaše pravo u oči.

Krećući se unazad, #Mac namerno pade leđima na francuski ležaj, a devojka potrbuške po njemu. Oboje u udobnim krevetima – on u pravom, a ona na njegovom prostranom telu – počeše da se umiruju i usporavaju disanje. Ljubeći je nežno po kosi, očima, obrazima i vratu, #Mac spontano uvuče resicu njenog uva u usta, na šta se ona strese, uzbudi i upita:

– Hoćemo li opet?

Na te reči, @RoughMac se debelo prepade. Ova tanana ženka, koja je, kako se #Mac-ov ljubavni zanos pojačavao, čineći ga, da tako kažemo, poželjno brutalnim, ali i sklonim iznenadnim usporavanjima i nežnostima, bacana u svim pravcima kao “jedna slamka među vihorove”, sada je čilo pozivala na nastavak. Naš junak već je lamentovao nad mladošću i nakadašnjom željom, koja je znala da njegovim partnerkama pokvari čitava letovanja, ne dajući im vremena ni da se čestito namažu kremom za sunčanje, kad se lepotica slatko i detinjasto nasmeši, otkrivajući da se šalila.

– Tek sad vidim da dosad nisam ni znala šta je seks – reče.

– Ma ne. Iz tebe govore mladost i svežina utiska.

– Utisnuo si se ti u mene doživotno.

Na slične rečenice @RoughMac je bio naviknut. Mnoge su ga iskreno uveravale da je jedinstven i nenadmašan, da bez njega više ne mogu da budu srećne, ali bi ti utisci vremenom bledeli u tolikoj meri, da su na kraju uspevale da sebe ubede da on i nije ništa naročito, a sve da bi pobegle iz njegove ogromne i zastrašujuće senke. Kasnije, kad bi već bilo kasnije od prekasnog, neke bi uviđale da je on ipak čovek njihovog života.

To se, naravno, događalo sa retkim ženama kojima je dopustio da uđu u njegov život i promene ga, što ovog puta nije bio slučaj.

– Da, Marija, bilo nam je zaista lepo.

Marija nije obratila pažnju na smisao ove rečenice, možda je nije čak ni čula kako treba. Briljantna mlada manekenka, uspešna i u svetu, sa karijerom još u usponu i raznovrsnim biznisima koji su dolazili uz to, već prilično imućna, bila je itekako svesna da ne postoji muškarac koji ne bi želeo da je ima (“I to bar dva puta”, rekao bi Muraro).

S druge strane, iako je za #Mac-a ovo bilo ne samo fizičko, već i vrhunsko spiritualno iskustvo, ni izbliza se nije radilo o zaljubljenosti, a kamoli o ljubavi. Znamo dobro da je on čeznuo samo za #Bianca-om. Zašto mu je onda trebalo sve ovo? Dobro, ljudi, jeste li pri sebi? Pa zbog zadovoljstva. Kao da niste čitali ništa do sada! To ipak znači da on nije veran, zar ne? Otkud ja to znam? “Ne znam čak ni kako funkcioniše otvarač za konzerve” (lik iz filma Woodyja Allena)!

Junak naše pripovesti jasno je razlikovao seks, kao čin strasti i telesnog uživanja, od zaljubljenosti, kad bi testosteron čak opadao, čineći nas polno nemoćnijim i vazda voljnim za šetnje, držanje za ruke i ljubakanje u suton. Ljubav je bila već kompletan intelektualni, emotivni i čulni spoj, u kome bi se stvaralo potomstvo i sve funkcionisalo baš kako treba (naravno, dok ljubav traje). Svesni ste da je i medicina to već prilično davno ustanovila. Upoznali ste mnoge, možda ste to i sami, koji su iskusili svaki od ovih kompleksnih odnosa. A da li znate nekoga, osim sada #Mac-a, kome je uvek savršeno jasno šta mu se od nabrojanog događa?

Sve što se desilo bilo je da je #Mac uspeo da otvori Mariju, i da joj, za nju na nov način, stimuliše (šaljivo-poetski rečeno, usreći) G tačku. Pri tom je sebi potvrdio da, čak i raspamećen ljubavlju i progonjen od manijakalnih likova, suprotno čuvenoj pesmi @RollingStones-a, može da doživi Zadovoljstvo. Postigao je izuzetni i nezaboravni zvuk u Marijinoj duši koristeći otvoreni G štim, čijim otkrivanjem je, u davna vremena, Ry Cooder obradovao i promenio Keith Richardsa, a ona mu je, zauzvrat, pružila utočište.

Šta se kasnije desilo sa njima? (pitanje na koje bi, posle svake svoje životne epizode, odgovarao Bane Bumbar). Savremeno i površno rečeno, “ostali su prijatelji”. Realno, međutim, daleko je to bilo od prijateljstva – poneki poziv, kafa na brzaka, poke, reply i mention na društvenoj mreži… Volim da mislim da su zauvek ostali jedno drugom u srcima. Jedno je sigurno – nikada više nisu vodili ljubav.

***

Kada je u Marijinom stanu zazvonio telefon, a ona skočila da se javi, #Mac je zadivljeno posmatrao njenu bolje no savršenu, kao od vazduha izvajanu figuru kako se njiše levo-desno, a ipak hitro odmiče od njega.

– Za tebe je – reče ona svom ljubavniku. – Neka #Bianca.

#Mac se zaprepasti. Jasno je bilo zašto ga njegova ljubav nije zvala na mobilni telefon. Najpre, bio je isključen. Zatim, možda malo jači razlog: nije ni imala njegov broj. Najzad, po #Mac-ovom ubeđenju, nedostajali su joj i razlog i motiv da ga se uopšte seti, a kamoli da mu se obrati.

Ali, kako je došla do Marijinog broja, koji, da bi bilo još čudnije, ni on sâm nije znao? I, dođavola, otkud joj ideja da je on tu? Opet, hvala Bogu, zašto ju je uopšte interesovalo gde je i sa kim @RoughMac?

Marija je bilo toliko ljubazna da ga nije pitala ništa od toga, pa čak ni ko je ta druga žena, koja je uznemirava u njenom stanu i u ovakvim okolnostima.

– Molim – prilično nesigurnim glasom izgovori #Mac u slušalicu.

– “Ko ne umre, ponovo se sreće” – neočekivano mu odgovori Nula.

– Otkud vi? I opet vi! Dajte mi #Bianca-u.

– Ljuta je, neće da razgovara sa vama.

– Zašto me je onda zvala?

– Hajde da se nađemo i sve lepo raspravimo.

– Sad? Ni slučajno.

– Nisam ni rekao: sad. Kad vam odgovara?

– Ne znam… Večeras.

– Na primer, da vas pokupimo u osam ispred vašeg stana?

– To može.

– Dogovoreno, dakle. Uzgred, prilično sam impresioniran onim što sam video.

– Jebaću ti majku! – iz nemoći dreknu #Mac, ali veza je već bila prekinuta.

***

Savršeno tačan samo kad je @BiancaMistake u pitanju, @RoughMac je u osam uveče izašao na parking ispred svoje zgrade i zaputio se ka velikoj crnoj limuzini koja se upravo zaustavila. Šofer mu je otvorio zadnja leva vrata, tako da je morao da zaobiđe automobil, što mu se, naravno, učinilo nelogičnim.

– Uvek sedim dijagonalno u odnosu na vozača – reče Nula, dok je #Mac ulazio. – Sve ima svoje mesto.

– Da – nadoveza se #Mac. – Sve ima i svoj naziv; u vašem slučaju, opsesivno-kompulzivni poremećaj. Gde je #Bianca?

– Gle, ko priča o opsesivnosti. Pridružiće nam se kasnije. Nadam se da niste večerali.

– Večera se ne preporučuje posle sedam uveče. Zato ja večeram posle deset.

– Odlično. Ja plaćam, vi birate – restoran, hranu i piće.

– Tribeca.

Naručivši, po #Mac-ovom izboru (kako je dogovoreno i shodno nepisanom pravilu u njegovom društvu, za koje je, kao i za sve ostalo, Nula verovatno znao), buteljku Chablisa i ćuretinu sa mlincima u gorgonzola sosu, Nula otpoče direktan i ozbiljan razgovor. Dok su se, pre toga, vozili do centra grada, @RoughMac namerno nije postavljao nikakva pitanja, iz prostog razloga što nije znao odakle bi počeo. Krug, očigledno, nije želeo da ga ostavi na miru, nepoznanice i enigme množile su se geometrijskom progresijom, a najposle, ma koliko izbegavao da to sebi prizna, #Mac je postajao sve znatiželjniji. Iako se, u zrelim godinama, trudio da živi običnim životom, umoran od silnih uzbuđenja koja su se, poput grabljivica, od detinjstva obrušavala na njega, ipak su bili u pravu oni koji su tvrdili da nikad neće pobeći od svoje avanturističke prirode.

– Hoće li, po vama, biti najavljenog Smaka Sveta? – upita Nula.

– Bilo je mnogo najavljenih. Mislite na onaj 21.12.2012?

– Da.

– Neće.

– Vidite, mi mislimo drugačije. U svakom slučaju, ne želimo nikakva iznenađenja. Štaviše, bićemo toliko spremni da će se i sâmo iznenađenje iznenaditi.

– Do tada ima više od tri i po godine. Dakle, najmanje toliko, a, koliko vas znam, i mnogo duže, bavićete se onim što se neće dogoditi. Pri tom (takođe govorim iz, za ovo kratko vreme već bogatog, iskustva sa vama), nećete prezati ni od kakvih žrtava, pogotovu tuđih.

– Mi se za to pripremamo već skoro sedamdeset godina.

– Au, kakvo ludilo! Zašto baš od tada?

– Od svog nastanka mi sve, ali baš sve, shvatamo veoma ozbiljno.

– Zašto mi otkrivate tajne vašeg društva? Nisam želeo da znam kada ste osnovani, niti bilo šta što može da me ugrozi.

– Upravo suprotno, Krug se stara da vas ništa ne ugrozi. Objasniću vam kasnije.

– Zašto ne odmah?

– Dakle, Drugi svetski rat izgledao je kao da je Strašni Sud poranio. Sve je bilo tu: nezamislive strahote i nepojmljive žrtve, Antihrist u više oblika, nepoštovanje bilo čega ljudskog. Goreli su nebo, zemlja i more. Iz čistog eksperimenta ubijeni su milioni ljudi (jednako u Aušvicu, gulazima, Hirošimi i Nagasakiju)… Bilo je krajnje vreme da se nešto preduzme. Nasuprot nacističkom konačnom rešenju, mi smo zakoračili ka svom. Ka besmrtnosti. Naše konačno rešenje bilo je beskonačnost. U tome je ogromna razlika između ostalih društava i Kruga – sva ona žele da zavladaju svetom, a mi da ovladamo zakonima Univerzuma.

– Zna li se ko je osmislio i osnovao Krug?

– Dobro pitanje. Jer, verovali ili ne, to ni ja ne znam. Mnogi smatraju da iza svega stoji jedan genijalni um. Ne slažem se s tim. Moje gledište pokušaću da objasnim na vama blizak način. Poznato je da Chucka Berryja zovu “otac Rock ‘n’ Rolla”. Ali svi dobro znaju i da ga on nije izmislio. Jednostavno, došlo je vreme da veliki broj ljudi počne da razmišlja i da se ponaša na isti način, na osnovu nagomilanih sličnih iskustava i okolnosti u kojima su se našli. Težnja ka besmrtnosti u samoj je ljudskoj prirodi, ali nije neka mudrost da se ta težnja pojačava kako smrt postaje izvesnija i bliža. U vreme jezivog rata koji sam pomenuo, nije običan vojnik mogao da razmišlja o večnom životu, nego je, gonjen nagonom za opstankom, gledao kako da izbegne smrt samo u opasnom trenutku. Ako bi u tome uspeo, nakon straha sledila bi euforija, vrhunsko zadovoljstvo što je još uvek živ. S druge strane, vernici su svakako očekivali večni život na nebu ili u drugom životu, zavisno od toga šta im je njihova vera obećavala. O pravom, opipljivom, naučno zasnovanom Večnom Životu mogli su da razmišljaju samo ljudi koji su bili daleko od linija fronta, ali duboko upleteni u rat – stratezi u svojim kabinetima, koji su na mapama već crtali teritorije kojima će vladati kad slome neprijatelja. Amerikanci su gledali kako da izjebu Ruse, ovi obratno, Englezi i Francuzi da se debelo ogrebu o plen, sitne nacije da dobiju po koju mrvicu, a oni na pogrešnoj strani želeli su jedino da opstanu. Nezavisno od svih njih, stvarala se, da tako kažemo, odabrana ekipa, kojoj ne samo da su bile tesne nacionalne granice, pa i cela planeta, nego je htela da iskorači i iz, do tada poznatih i naizgled nepromenjivih, fizičkih ograničenja. Mesija tog novog verovanja bio je Nikola Tesla.

– Ne mogu da poverujem da bi Tesla na to pristao. Imao je on ambicije koje bi neko, u žurbi, možda nazvao megalomanskim, ja čak smatram da je bio pomalo hvalisavac i iluzionista, ali ne mogu da ga zamislim kao deo bilo kakvog tima.

– Potpuno ste u pravu; ljude koji su otpočeli razgovore s Teslom iznenađivao je njegov otpor ne samo pripadnosti i ograničenjima organizacije, nego i bilo kakvoj nagradi, ma i basnoslovnoj. Nisam ni rekao da je on sebe video u ulozi Mesije, nego mu je ta uloga bila namenjena. Njegova saglasnost nije bila neophodna.

– Što je bila prva velika pogrešna procena Kruga?

– Kao da ste bili tamo i tada. Odmah su se javile pristalice nametnutih rešenja, da ne kažemo sile.

– J. Edgar Hoover?

– Njemu niko ništa nije ni govorio. Bio je isuviše glup.

– Hahaha, to i ja mislim, ali prvi put čujem da neko drugi kaže isto. Opasan čovek, manipulator – da, ali glup… mislio sam da sam usamljen u takvom viđenju. Neko bi to nazvao naivnošću, idealizmom ili, čak, utopijom, ali ja sam uveren da samo glup čovek želi da bude opasan i da manipuliše. Uostalom, toliku štetu velikoj Američkoj naciji nanosili su samo glupani.

– On je verovatno mislio da može da izmanipuliše i đavola, možda čak i Boga.

– Ubeđen sam da i danas ima polupismenih moćnika koji misle da su stanju da trguju ne samo sa Princom Tame, nego i sa Svevišnjim.

– Iznenadili biste se njihovim brojem. Dakle, ne Hoover, ne uopšte FBI, ni CIA (između ostalog, jer tada još nije ni postojala). Koliko je meni poznato, tu su se vrzmali veoma raznovrsni ljudi, ne samo političari i vojnici. Hollywood je bio veoma zainteresovan; ne verujem da postoji mesto na kojem bi besmrtnost bila popularnija. Orson Welles, na primer, bio je baš zagrejan. Imao je iskustva sa tajnim društvima – opšte je mesto, mada ja tvrdim samo ono što lično znam, da ga je Jean Cocteau upoznao sa idejama Sionskog priorata, ali Orson nije mario za te kvazi-istorijske gluposti. Ne mislim na Priorat, koji, naravno, postoji, nego na njihova učenja, obrede, uopšte okultno. Interesovao ga je i plašio jedino vudu, poreklom iz Afrike, koja je za nas vrlo značajna…

– Čekajte, zanima me kako je Tesla reagovao na silu. Da ga niste vi ugušili jastukom?

– Nismo ni mi, niti iko drugi. Bio je nezamenljiv, te stoga i nedodirljiv. To su naši pametni ljudi i rekli našim siledžijama: “Da nećete možda da ga ubijete, pa da ga tako naterate da progovori?”.

Razgovor je nakratko prekinut dok je konobar servirao desert: palačinke sa jabukama i pinjolama u karamel sosu. @RoughMac se zapita da li ih je @BiancaMistake probala i, ako nije, da li bi joj se dopale. Tek tada se seti šta je bio njegov glavni motiv dolaska u restoran:

– A gde je #Bianca? – zapita Nulu.

– Neće ni doći – odgovori ovaj hladnokrvno. – Nije ona razgovarala sa vašom ljubavnicom, već sasvim druga devojka. Trebalo je da vas nekako šokiramo i zainteresujemo. Pre nego što opet počnete bespomoćno da besnite, zapitajte se da li vam je ovo naše ćaskanje uz dobru večeru i vino baš toliko teško palo.

– Ruku na srce, nije. Žao mi je što moram da vam priznam da mi je bilo čak i prijatno.

– Naravno. Niste vi površni, samo se takvim, iz vama znanih razloga, prikazujete.

– Upravo sam o tome hteo da prozborimo koju. Najpre, nije li groteskno što ste od čoveka na samrti pokušavali da saznate tajnu večnog života?

– Reći ću vam nešto što samo liči na duhovitost. Nije isključeno da je Tesla umro da bi se najzad oslobodio dosadnih smrtnika, koji su ga maltretirali čitavog života i koje je, u tim trenucima, predstavljao upravo Krug. Ja ga vidim kako se, u vidu božjih čestica razbacan po celoj Vaseljeni, zabavlja našim gotovo natprirodnim naporima da saznamo nešto čime je on sa lakoćom ovladao.

– Interesantno. Pričaćemo o tome još. Mnogo više me zanima kakve međusobne veze postoje između Tesle, vas i mene?

– Odgovoriću vam bez okolišanja. Vi ste, još kao dete, oborili američki satelit Teslinim zracima smrti.

– Pošto ste vi neizlečiv ludak koji nimalo ne liči na ludaka, mislim da veoma loše podnosite i umerene količine alkohola. Kad se budete otreznili, pitaću vas otkud meni (još u detinjstvu!) Teslino tajno oružje? Da ne govorimo o rukovanju njime.

– Ne. Kad se vi otreznite i shvatite da se i po pitanju vaše prolaznosti nešto mora učiniti, poželećete da mi to sami kažete.

– A kakva je #Bianca-ina uloga u svemu tome?

– O tome tek ne znamo ništa. Jedino što znamo je da ona za vas ima neprocenjivu vrednost. Stoga su naši naučnici, bar za sada, zaključili da između vas postoji supersimetrija, da ste, što baš lepo zvuči, superpartneri, čega ste vi svesni, ali, koliko vidimo, na teškoj ste muci da nju ubedite u to. Iz toga sledi da je dobri stari Platon itekako dobro znao o čemu govori, ali, još važnije, da se već poigravate zakonima fizike na način koji nam se veoma dopada.

– Ima jedan problemčić: nedostaju nam božje čestice, a njih nema u samoposlugama.

– Zaboravili ste na Veliki hadronski sudarač.

– On je počeo da radi tek prošle godine, a već je u kvaru. Ti naučnici znaju da budu velike brlje.

– Ne brinite. Brzo će oni to dovesti u red.

– Neka bude kako vi kažete. Ali, kako će to vama biti od koristi.

– Jednostavno. Zauzećemo ga.

– Izvešćete teroristički napad na CERN???

– Upravo tako.